Јелена Ленголд: Хичкок из психијатријске ординације
24 субота јан. 2015
Одмах да се разумемо: нисам ја ишла код психијатра што волим, или што ми нешто фали, него што ме закон на то натерао. Знам, знам, сви тако кажу, да им ништа не фали. Али треба то добро проверити. Тиме се очигледно руководио и мој психијатар.
Сваких десет година продужавам возачку дозволу, јер сам кратковида. И том приликом морам да добијем лекарску потврду, а она подразумева четири прегледа, код: очног лекара, лекара опште праксе, психолога и неуропсихијатра. И све би то прошло једноставно да није било овог четвртог, психијатра расположеног за разговор. Наш је дијалог, у скраћеној верзији, текао отприлике овако:
– Чиме се бавите?
– Ја сам писац.
Добри доктор ме погледа значајно. Отприлике као да сам му рекла да се бавим дресирањем морских звезда.
– Писац? Хм. А шта пишете?
– Па свашта, приче, романе, песме, колумне…
– Хм – каже он опет и гледа ме зачуђено. – А о чему пишете?
Паде ми на памет да ме је то последњи пут питао цариник на аеродрому Хитроу у Лондону, који ми је поставио слично питање, плус ко сам, шта сам и одакле ми идеја да идем у Лондон. Ни једном ни другом не бих баш умела у две-три речи да објасним о чему пишем.
– Па – кажем ја – није то баш једноставно објаснити, пишем о свему и свачему.
А јасно ми је и самој да то звучи доста неубедљиво. На сву срећу, у том тренутку огласио се докторов мобилни телефон. Ни мање ни више него чувеном музиком из још чувеније сцене из филма „Психо“, иза које је уследио продорни врисак плавуше у кади. Мало је рећи да је овај звук пресекао ваздух у ординацији, али, нисам ни трепнула. Кад идете да вас провере да л’ сте океј, а са циљем да добијете своју возачку дозволу на још десет година, не падате на такве провокације. Да л’ га зове мама, упитах се? Изгледа да није била мама.
– Кажите ми неке наслове својих књига, можда сам чуо – вратио се доктор пажњом мени.
– Па рецимо „Вашарски мађионичар”, „У три код Кандинског”…
– Нисам чуо – каже доктор.
Ја слегнем раменима. Нисам ни очекивала да је чуо. Али он се не предаје:
– Како сте рекли, „Вашарски мађионичар”? То ми баш хичкоковски звучи! Некако као трилер.
– Па и мени хичкоковски звучи ваше звоно на телефону.
– Аха! Јесте приметили? Ја мислим да је Хичкок казао све! Обожавам Хичкока!
Климам главом. Пристајем на било шта, само да лупи онај печат. Али видим да доктор и даље није срећан, јер какав сам ја то писац кад он за мене никад није чуо. Каже:
– Али можда ви нисте учинили довољно да нам се представите?
Да ли он то покушава да види колико брзо могу да се изнервирам, мислим се ја? Али га ипак смирено питам:
– А ког од савремених домаћих писаца ви знате или волите да читате?
Е ту је доктор био мало затечен.
– Паааа, читао сам недавно оног са оним змајевима, оно у Авганистану, одлична књига!
– Мислите Халед Хосеини? Јесте, добар писац.
Доктор клима главом, напокон смо се сложили око нечега.
– Добро – настављам ја контранапад – али Хосеини није домаћи писац, је л’ знате неког савременог домаћег писца?
Мислио се неко време па онда признао:
– Не знам.
– Јесте ли чули за Басару? – извлачим ја последњи аргумент.
– Можда сам чуо – врти он главом неуверљиво.
Ту ми би мало лакше. Ако не зна ни Басару, шта ћу ја да се секирам што не зна мене.
– Ја сам некад много читао – наставља доктор, сад се већ правдајући – и нарочито сам волео Шолохова, али нема се више времена за то.
Аха, мислим се, нема се времена, знам ту причу. Дај печат па да се разилазимо. Док ја облачим јакну, доктор, помало тужан што га напуштам, ужарених очију додаје:
– А шта мислите о сцени у кади?
– Знате – кажем му ја – кад будем ово некоме причала, људи ми неће веровати.
– Зашто? – пита доктор, искрено зачуђен.
– Па тако, необично је, питајте неког колегу.
Док сам одлазила, доктор се, на вратима, досетио:
– Е, знам једног домаћег писца! Она, како се зове, она Бјелица!
– Ето видите да знате! Свака част! До виђења докторе, видимо се за десет година.