БРАНКО ДРАГАШ: Југоносталгичари, естрадни националисти и Балканци

Да ли сте југоносталгичар?

Сви одговори иду из једне крајности у другу. Једни друге оспоравају до мржње.

Југоносталгичари жале за пропалом Југославијом, али не одговарају на кључно питање – зашто се та држава распала у толикој крви, страдању, мржњи, протеривању и злочину према другим, братским, словенским народима?

Нешто, ипак, није ваљало у тој држави, зар не?

То што смо безбрижно живели на рачун страних кредита, што су ишли у Трст да купују фармерке, нисам никада ишао са том намером, што су могли да иду две недеље на море и једну на зимовање, што се мало радило и добро проводило, што смо слободно путовали по земљи и још слободније по иностранству, што смо безбрижно одрастали у комунистичкој царевини, не доводећи у питање тоталитарну власт Великог Мештра свију хуља, клањајући се његовим слетовима, посетама и мудрим одлукама; то све је, заправо, био само привид, маска, копрена и то није ништа било реално.

Испод тог комунистичког раја, брујале су набујале реке мржње, манипулације, међусобног неразумевања, предрасуда, историјских неплаћених рачуна, узалудних жртава, трговачких калкулација, банкарских невраћених позајмица, нерада, оптуживања, закерања, незамерења, партијског демократског централизма, скривених сукоба, ударања у слабине, отвореног лагања, пренемагања, промашених инвестиција, бачених националних барјака, хапшења, осуда, деликта мишљења, националних сујета, мегаломанских планова и свега онога што је наговештавало да ће се тај лажни комунистички рај, једнога дана, када тада, морати да претвори у балкански пакао и кланицу братских народа.

Рачун за наплату је морао да дође.

Морао!
И дошао је. Платили смо крвљу нашу себичност. Хтели смо само нама да буде добро. Нисмо мислили на будућност.

---

О АУТОРУ

Бранко Драгаш је завршио Економски факултет смер „Економска теорија“ у Београду. Председник прве приватне банке у Источној Европи. Један од оснивача Београдске берзе и Кедибел банке. Био је консултант у многим источноевропским компанијама и владама у процесу транзиције. Донатор је и оснивач многих пројеката из српске културе као што је фонд „Борислав Пекић“, фонд “Радована Самарџића” и “Станислава Винарева” и учествовао у финансирању многих националних пројеката из области науке и културе. Финансирао обнову многих манастира и цркава по Србији. У НАТО интервенцији 1999. године 3 месеца провео на топовима ПВО. Први отпочео критику наметнутог неолибералног концепта и устао против спровођења шок-терапије, тврдећи да ће тај концепт уништити српску привреду. Објављује 05.10. са групом аутора критику неолиберализма у Србији у књизи „КУДА ИДЕ СРБИЈА?“. Оснивач ПОСЛОВНЕ БЕРЗЕ. Колумниста опозиционог листа ТАБЛОИД. Није члан ниједне странке.
Живи и ради у Београду.

---

Ако томе додамо да је лажни јужнословенски брак три конститутивна народа Краљевине СХС, Срба, Хрвата и Словенаца, започео шпекулацијом Хрвата и Словенаца и невиђеном глупошћу Срба, односно похлепом краља Александра и покварењака Николе Пашића, јер су Хрвати и Словенци прорачунато ушли у ту лажну заједницу, како би могли да сачувају свој национални идентитети да би, када дође време, могли да изађу из тог савеза са лудим и примитивним Србима, који су били победници и ослободиоци, али који нису знали да крунишу своју победу, него су намагарчени од масона и Ватикана пристали самовољно да уђу у јужнословенску заједницу, противно својим српским националним интересима; ако, дакле, све то знамо, онда је било нормално да очекујемо да ће све то морати једнога дана, ипак, да се распадне, јер када неко улази у брак само привремено, док не нађе боље решење и богатијег младожењу, онда је сасви сигурно да ће тај брак из интереса да пукне, јер нема љубави.

Упркос програмираном и наметнутом братству и јединству од стране Централног Комитета, међу националним комунистичким вођама у пракси није било обостране љубави. Словенци и Хрвати су волели свој народ и бранили своје националне интересе, док су Срби волели све друге народе и стидели су се да кажу да су Срби, како би се додворили комунистичком диктатору.

Истина је да су Срби више волели Југославију него своју матичну домовину Србију. Али, то није пробелм ни диктатора нити других братских народа. То је проблем искључиво нас Срба.

Зашто српски политичари мрзе Србе?

На то питање тражимо још увек одговоре.

Значи, југоносталгичари гледају само једну страну медаље, ону сјајну која сија, док све друго не желе да виде. Њима је било добро у тој држави, блејало се на све стране света, дружило по кафићима, ишло на утакмице, журке, игранке, рок концерте, љубовало на морима и радним акцијама, куповало по европским метроплама и исмејавало све што је долазило са Истока, јер тамо је владала сибирска зима и народи Варшавског пакта гледали су у Југославију као у обећану земљу.

Морамо признати да су југословенски народи гледали на Исток са презиром, подсмевали су се њиховом сиромашном животу, спрдали су се обичајима, луксузно су се проводлили по њиховим земљама, конзумирајући јефтино жене, пиће и храну, убеђени да ће такво стање вечно да траје.

Таква бахатост се морала вратити. Сигла је заслужена казна. То сам најављивао још у априлу 1982 када сам, као апсолвент, први пут био у Русији. Вратило нам се све, нажалост, на најгори могући начин.

Југоносталгичари не желе да признају да је било политичких затвореника, да није било слободе штампе и да је комунистичка бирократија водила државу у банкрот. Не желе да признају да су људи масовно одлазили у инострантво да би нашли посао и да стандард, којим су живели југословенски народи, није био зарађен. Заборавило се на тачкице, пар-непар, програме о стабилизацији, несташице кафе, детерџента и уља,редове у продавницама и забрану вређања Великог Мештра.

Када су сви рачуни дошли на наплату, Југославија је пропала. Предлагао сам тих година, видећи шта се спрема, видећи да пуца берлински зид и да настаје неко ново доба, да ми Срби, као највећи народ и као народ са највећим историјским потенцијалом, први изађемо из Југославије, да формирамо независну државу Србију и да преговарамо са осталим народима о конфедерацији.

То је било спасоносно решење за све јужнословенске народе. Рата не би било.Избегло би се разарање. Могли смо све да решимо мирним путем. Рецепт је био да свако плаћа своје рачуне.

Нема љубави! Само интереси.

Нажалост, феудалцима јужнословенских држава је више одговарао рат.

Они су се обогатили и добили своје феуде да владају. Народ је страдао, јер је критика националсоцијализма била ограничена међу интелектуалцима у Кругу двојке. Поводљивост је скупо стајала српски народ. Али, нисмо још увек извукли искуства из толиког страдања.

Све се брзо заборавља. Зато пишем и наступам да се не заборави.

Естрадни националисти, друга крајност схватања Југославије, презиру југоносталгичаре и све што је везано за убијену бившу заједничку државу. Они величају Краљевину Србију, нашу древну историју и замерају на погрешном удруживању са Словенцима и Хрватима. Залажу се да Србија поново постане краљевина.

Али они са прљавом водом хоће да избаце и окупану бебу. Одбацују све југословенске различитости братских народа и искључиво траже да се усмеримо само не себе и свој опстанак, презирући све вредности осталих балканских народа.

Естрадни националисти су ограничени и искључиви. Ксенофобични су и досадни. Верују само у своју нацију, расу и крв. Верују да су Срби небески народ и да нам нема спаса изван нашег народа.
Такав став је погубан за Србе.

Навео сам два екстремна става, која се искључују.

Какав је мој став?

Ја нисам југоносталгичар, али нисам ни естрадни Србин.

Волим своју нацију и мислим да морамо направити модус за заједнички живот свих балканских народа. Волим свој народ, али знам све његове мане. Критикујем те мане и борим се да их променимо. Волим свој народ, али кроз њега волим све народе на планети.

Природно је да више волим словенску нацију, јер смо потекли из истог семена. Природно је да више волим Балкан, јер је то наше уточиште. Балкан је колевка европске цивилизације. Љубав према Балкану не значи да требамо да имамо заједничку балканску државу. Централизовану и тоталитаристичку творевину. То нам није потребно. Случај Југославије је показао сву трагичност такве погрешне идеје.

Сама идеја да се јужнословенски народи удруже и одбране од злочина Германа, Франака и англосаксонских колонизатора је била добра идеја. Али, реализација те идеје је била погрешна. Срби то нису схватили. Безглаво су ушли у ту заједницу. Срцем. Нису направили никакву калкулацију. Зато смо постали и највећи губитници распада.

Свако нека има своју државу и своје рачуне. Свако нека живи од свог рада, али заједнички можемо да наступамо само тамо где имамо интересе. Сви смо на Балкану много мали и можемо много више постићи уколико будемо сарађивали. Али, сарадња подразумева да све отворено ставимо на сто.

Не може се остварити заједница балканских анрода ако Албанци, радећи по упутствима из Вашингтона, истребљују Србе и своје територијалне аспирације усмеравају према Нишу, где су ових дана осванули натписи терористичке војне групације ОВК. Нема мира на Балкану док имамо територијалне претензије на земљу другог народа. Ако се то тако настави, неминован је нови рат на Балкану.

Ако будемо паметни и седнемо да се договоримо, не дозвољавајучи Великом Брату, да манипулише нашим предрасудама, онда је то велика могућност да нешто ваљано урадимо. На овакав начин размишљања, можемо да избегнемо нове ратове на Балкану. Велики Брат је спреман, због својих обрачуна са моћном Русијом, да поново на Балкану направи кланицу. То никако не смемо да дозволимо.

Свака нација на Балкану треба да држи до својих националних и културних врености, јер те различитости нас спајају.

Како нас спајају различитости? Зар то није оксиморон?

Није.

Различитости нас спајају, јер се у различитостима садржава наша слобода. Поштујем другу различитост, јер из те различитости могу нешто ново да сазнам и да научим.

Ако смо сви исти, онда је то баруштина досаде. Различитост нас гура да се мењамо и да уживамо у различитим животним могућностима комбиновања. Уживамо у лепотама различитости.

Шта то значи?

Ево, објаснићу. Ја сам Србин и тако се свуда изјашњавам. Трудим се да будем најбољи амбасадор своје нације и да покажем сву интелеигенцију, квалитет и способност нас Срба.

Ја сам Србин који воли словеначки сонце же захаја, македонско девојче, албанске рока мандољине, далматинске клапе, загорске кајкавске попевке, славонски бећарац, сарајевске севдалинке, гламочко глуво, мостарске кише, пљевљанске тамбураше, који воли и Ровињ и Петровац на мору, и Стрмицу и Струмицу, и Мишу Ковача и Чобија, и Бору Чорбу и Лачни Франц, и Корчулу и Морачу, и Шентвид при планини и Промину…..

Ја сам Србин који има браћу и сестре, пријатеље и кумове по целој бившој држави. Рат није покварио наше односе. Напротив. Рат је само показао ко ваља, а ко не ваља. Рат је само учврстио наше односе, јер рат су изазвали најгори у нашин народима.

Не треба нама, балканским народима, да долазе емисира из света да нас свађају и мире, него морамо ми сами да пронађемо како ћемо да живимо. Политички олош и тајкуни су у свим балканским народима исти. Они немају ни нацију, ни културу, ни духовне , нити моралне вредности. Њих само занима превара, отимање и похлепно нагомилавање богатства. Народи су њихова жртва и прави је тренутак да данас то ти анроди схвате.

Путујем по читавој бившој држави и видим да је народ очајан. Свуда незапосленост, сиромаштво и беда.
Свуда апатија и безнађе. Нико више нема у никога поверења. Лажном причом југоносталгичара се не може решити данашњи проблеми. Југославија је прошлост. Естрадни националисти не нуде ништа. Само празну испричану причу. Нашим народима треба нешто сасвим ново. Нешто што одговара духу садашњег доба.

Пета је година како радим на пројекту повезивања привредника Балкана. Назвали смо нашу асоцијацију –БАЛКАН БИЗНИС ЦЕНТАР. Повезујемо се из интереса. Правимо заједничке калулације. Свако ради за себе, али заједнички наступамо где имамо интерес.

Поштујемо се и пазимо. Нема љубави. То смо оставили за наше породице.

Поштујемо различитости. Учимо једни од других. Не дозвољавамо да нас други заваде. И поносни смо што припадамо цивилизацији Балкана.

Извор: dragas.biz