Свети Преподобни Серафим Саровски

Један од највећих руских подвижника, прозорљиваца и чудотвораца. Рођен 1759. а преставио се 1833. године. Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао „убоги Серафим“.

Свети Силвестар, Епископ Римски Рођен у Риму и од младости изучен светској мудрости и вери Христовој. Свој живот је увек управљао према заповестима јеванђелским. Много се користио поукама свештеника Тимотеја, чијем је погубљењу за веру и сам присуствовао, па гледајући пример јуначког пожртвовања свога учитеља, и сам се запојио таквим духом за цео живот свој. У тридесетој години постао је епископ римски. Поправљао је обичаје хришћана. Тако, на пример, укинуо је пост сваке суботе, како се то дотле држало код неких хришћана, и одредио, да се пости само Велика Субота као и оне суботе које падну уз постове. Својим молитвама и чудесима помагао је, да се цар Константин и мајка му Јелена обрате у веру праву и крсте. Садејствовао царици Јелени да пронађе Часни крст. Управљао је црквом Божјом двадесет година и чесно је скончао свој земаљски живот преселивши се у Царство небеско.

Света Теодота kodoglou 1.tif Мајка свете браће Козме и Дамјана, бесребреника и чудотвораца. Живела је животом богоугодним и у такав живот упутила и синове своје.

Свети Преподобни Амон Велики подвижник V века. Био настојатељ манастира Тавенисиотског у горњем Мисиру. Под његовим руководством подвизавало се око три хиљаде монаха. Имао је благодатни дар чудотворства и прозорљивости. Кад га је један монах питао за савет, он му рече: „Буди сличан преступнику у тамници, и као што он непрестано пита: кад ће доћи судија, тако се и ти питај са страхом“.

(Житија Светих за данас)

Господе предивни, у светим си диван, Кроз свеце се јављаш мoћan, милостиван, Ко сунце кроз звезде Ти кроз свеце сијаш. Смерним силу дајеш, у Рај их узвијаш. Простим мудрост делиш, кроз њих зналце срамиш, Бедне благом блажиш, гладне небом храниш. Ти од сваке врсте светитеља имаш, Од сваког узраста Ти у свеце примаш. Од сваког узраста, и од сваке крви, Без касте, без марке: последњи ил’ први. Чисте од грехова, и у добру родне, Душе благородне, Твоме Христу сродне Ти свецима зовеш. И сваког призиваш Да светитељ буде. Одзване омиваш. Омиваш од греха, да с’ ко вуна беле. Сва небеса c Тобом таквим се веселе. Силвестар би такав, њему се веселиш, Због њега и нама ти благослов делиш.

РАСУЂИВАЊЕ

Како да одговориш онима који говоре: не може Христос Чудотворац да стане у нашу логику. Одговори просто: станите ви у Његову. У Његову логику стаје сва вечност и све благородство времена па ће се, ако желите, наћи места и за вас. Ако не може буре у напрстак, може напрстак у буре. Блажени Климент Александријски вели: „Филозофи су деца све док не постану људи кроз Христа… јер истина никад није само мишљење.“ Христос је дошао да поправи људе па, дакле, и логику људску. Он је наш Логос и наша Логика. Зато ми морамо управљати наш разум према Њему а не Њега према нашем разуму. Он је коректив нашег разума. Не равна се сунце према нашем сату него наш сат према сунцу.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса Христа као божанско Слово (Логоса) и то: 1. како је троједини Бог све саздао Словом Својим, тј. Христом Господом, 2. како је бесловесан сваки човек који се удаљава од Христа, Слова Божјега, и у коме нема Христа.

БЕСЕДА

о охолостн Охолост долази пред погибао, и поносит дух пред пропаст (Приче Сол. 16, 18) Од свега што постоји на четири стране света шта нас, људе смртне, може учинити охолим осим глупости и демонске обмане? Нисмо ли голи и јадни дошли у овај свет, и нећемо ли такви из њега изаћи? Све што имамо, нисмо ли позајмили и нећемо ли смрћу све морати повратити? Ах, колико је пута ово речено и — пречувено! Ништа не донесосмо у овај свијет, дакле не можемо ништа ни однијети (I Тим. 6, 7), говори премудри апостол. И кад Богу жртву приносимо, прост хлеб и просто вино, ми говоримо: Твоја од Твојих Теби приносимо!, јер ништа у свету ми немамо своје: ни мрву хлеба, ни кап вина — ништа што од Бога није. Ваистину, охолост је кћи глупости, кћи ума помрачена, рођена из зле везе с демонима. Охолост је широк прозор кроз који брзо изветравају све наше заслуге и сва добра дела. Ништа нас не чини пред људима тако празним ни пред Богом тако недостојним као охолост. Кад Господ није охол, како ми то да будемо? Ко би имао више права да буде охол од Господа, који свет створи и који га својом силом држи? И гле, Он се понизи до слуге, слуге целом свету; до смрти, смрти на крсту! О Господе смерни, сагори у срцу нашем ђаволски усев охолости огњем Духа Твог Светог, и усади у њ благородни усев смерности и кротости. Теби слава и хвала вавек. Амин.

+++ Обрезање Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа

У осми дан по рођењу би Младенац божански донесен у храм и обрезан сходно закону постојећем у Израиљу још од времена Аврамова. Том приликом надедоше му име Исус како је и благовестио архангел Гаврил Пресветој Деви. Старозаветно обрезање предображава новозаветно крштење. Обрезање Господа показује, да је Он примио на себе истинско тело људско а не привидно, како су доцније учили о Њему јеретици. Још је Господ обрезан и за то што је хтео да испуни сав закон, који је Он сам дао кроз пророке и праоце. Испунивши тај пропис законски Он га је заменио крштењем у цркви Својој. „Јер у Христу Исусу нити што помаже обрезање ни необрезање, него нова твар“ (Гал. 6, 15), објављује апостол. (У црквеној служби овај Господњи празник нема ни предпразниства ни попразниства).

---

Свети Василије Велики Aрхиепископ Кесаријски

Рођен у време цара Константина. Још као некрштен учио се 15 година у Атини философији, реторици, астрономији и свима осталим светским наукама тога времена. Школски другови су му били: Григорије Богослов и Јулијан, доцнији цар одступник. У зрелим годинама крстио се на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом. Био епископ Кесарије Кападокијске близу 10 година, а завршио свој земни живот напунив 50 година од рођења. Велики поборник Православља, велика луча моралне чистоте и ревности верске, велики богословски ум, велики стројитељ и стуб цркве Божје – Василије се пунозаслужно назива Великим. У црквеној служби назива се пчелом цркве Христове, која носи мед вернима и жаоком својом боде јеретике. Сачувана су многобројна дела овога Оца Цркве, богословска, апологетска, подвижничка и канонска; исто тако и служба, названа по његовом имену. Ова служба служи се 10 пута у години, и то: 1. јануара, уочи Божића, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста осим Цветне, на Велики Четвртак и на Велику Суботу. Мирно се упокоји св. Василије 1. јануара 379. год. и пресели у царство Христово.

---

Tи што закон свету и човеку даде,
Ти, Законодавче, сам под закон стаде,
Друге силом – Себе драговољно – веза,
Зато осмог дана телом се обреза.
Испунивши закон ти га смени новим:
Обрезање плотско замени духовним.
Да нечисте страсти режемо од себе
И у духу чистом да гледамо Тебе.
Вољу тела духом сећи и теснити,
Вољу Твоју, Спасе, духом испунити –
Том се обрезању свеци научише,
Свој пламени пример нама оставише.
Василије дивни, сличан сјајној лучи.
Таквом обрезању поколења учи.
Слава Василију, Твом великом слузи,
Велик, јер због Тебе смири се и сузи.
Зато већи поста, и Велики оста.

---

РАСУЂИВАЊЕ

Зашто треба слушати Цркву а не једнога човека који мисли против цркве, ма он био назват и највећим мислиоцем? Зато што је цркву основао Господ Исус Христос, и зато што цркву надахњујући руководи Дух Божји Свети. Зато још што црква означава државу светих, градину питомих воћака. Ако један устаје против државе светих, значи да је он несвети, те зашто њега слушати? „Црква је ограда,“ говори премудри Златоуст; „ако си унутра, вук не улази; ако ли изађеш, зверови ће те ухватити… Не удаљуј се од цркве: ништа силније од цркве нема. Црква ти је нада, црква спасење. Од небеса је она виша, од камена тврђа, од земље шира; никад не стари, увек се подмлађује.“

---

 

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам обрезање Господа Исуса и то:
1. Његову славу у небесном царству где му херувими служе са страхом и трепетом,
2. Његово понижење и смирење у чину обрезања, намењеном за грешнике,
3. да созерцавам срце своје: колико сам га обрезао од грешних помисли, порока и страсти.

---

 

БЕСЕДА

о томе како се трeба уклањати од зла и чннити добро
Уклони се од зла и учини добро (Пс. 33, 15)
Овим речима исказан је сав труд наш којим треба да се трудимо овде на земљи и у земљи, то јест на овој земљи материјалној и у овоме телу материјалном. Шта треба, дакле, да буде труд наш? Да стекнемо две навике: једну — уклањати се од зла, и другу — чинити добро. А о томе шта је добро а шта зло, казује нам наша савест непотпуно и нејасно, јер је грехом помрачена, а наука Христова потпуно и јасно.
Шта тражи од нас Господ наш, браћо? Тражи да као што су олтари наши увек окренути Истоку, тако и душе наше да буду увек окренуте ка добру. Да остављамо зло иза леђа, у сенци, у понору заборава, у тами бившега, а ми из године у годину, из дана у дан, да се пружамо ка добру: да мислимо о добру, да чезнемо за добром, да говоримо о добру, да чинимо добро. Господ тражи зидаре а не рушиоце. Јер ко зида добро, самим тим руши зло. Ко се пак окрене да руши зло, брзо заборави зидати добро и претвара се у злочинца.
Мрзећи на зло, држите се добра (Рим. 12, 9), учи нас апостол Христов. Мрзи на зло, но не мрзи на човека који чини зло, јер је болесник. Ако можеш, лечи болесника, но не убијај га мржњом твојом. Држи се добра, и само добра, јер је добро од Бога, и јер је Бог ризница свих добара.
О Господе добри и сведобри, научи нас уклањати се од зла и чинити добро ради славе Твоје и ради спасења нашег. Теби слава и хвала вавек, Амин.

---

 

Све†и Амвросије, Епископ Милански

Овај велики, свети отац цркве православне беше знаменита рода; отац му беше царски намесник Галије и Шпаније, но вером незнабожац, а мајка хришћанка. Док још беше у колевци, једном се спусти рој пчела на њега, изли мед на уста његова и одлете. И још као дете пружао је руку и говорио пророчки: „Целујте, јер ћу и ја бити епископ“. По смрти оца свога цар га постави за свог намесника Лигуријске области, у којој Медиолан беше главни град. Када умре епископ тога града, би велика распра међу православним и јеретицима аријевцима око избора новог епископа. Амвросије по дужности уђе у цркву да одржава ред. Утом неко дете на грудима материним узвикну: „Амвросије – епископ!“ Ово цео народ прими као глас Божји и, насупрот вољи Амвросијевој, изабраше једногласно њега за епископа. Амвросије се крсти и кроз недељу дана прође све претходне чинове и би рукоположен за епископа. Као епископ Амвросије утврди веру православну, потисне јеретике, украси цркве, распростре веру међу незнабошцима, написа многе поучне књиге и послужи примером правог хришћанина и хришћанског пастира. Он је саставио и познату благодарствену песму: Тебе Бога хвалим. Овај славни јерарх, због чије су мудрости и слаткоречивости посећивали га људи из далеких земаља, био је веома уздржљив, трудољубив и бодрствен. Спавао је мало, радио је и молио се Богу непрестано, постио је све дане изузев суботе и недеље. Зато му је Бог дао и да види многа чудеса Божја и да их сам учини. Открио је мошти светих мученика Протасија, Гервасија, Назарија и Келсија (в. 14. октобар). Кротак према малим људима, он је био неустрашив пред великим. Изобличио је царицу Јустину као јереткињу, Максима тиранина и убицу проклео, цару Теодосију забранио приступ у храм све док није покајао свој грех, с Евгенијем насилним и самозваним царем не хте се сусрести. Овом богоугодном мужу дарова Бог толику благодат, да је и мртве васкрсавао, демоне из људи изгонио, болеснике од сваке болести исцељивао, и у будућност прозирао. Скончао мирно на освитку Васкрса 397. године.

Свети Преподобни Григорије Ћутљиви Пореклом Србин. Оснивач Светогорског манастира светог Николаја, познатог због њега под именом Григоријата. На четврт сата од манастира налази се његова келија, где се у ћутању испаштао и молио. Овај Божји човек упокојио се мирно 1406. године. Године 1761. био је велики пожар у манастиру, којом приликом неки монаси узму његове мошти и пренесу у Србију.

Свети Преподобни Нил Столбенски Земљорадник, родом из Новгорода. Удаљивши се у пустињу, он се хранио биљем и овршцима. По гласу свише преселио се на острво Столобное. Једном уђоше разбојници у келију његову ради пљачке, и ослепеше наједанпут. Ископао себи гроб близу келије, и сваки дан плакао над њим. Упокојио се и преселио у Царство Христово 1554. године. Чудотворне мошти почивају му тамо где је и постио.

(Житија Светих за данас)

Амвросије позно обраћени, Амвросије брзо посвећени, Стуб истине, светлост благочешћа, Христов војник, гонитељ нечешћа, Цркви Божјој божански послужи, Црква свом се пастиру одужи, Прослави га песмом и љубављу (И ангели при томе су слављу), Прослави га као свога оца, Ко пастира и ко чудотворца, И мудраца, равна Соломону, Који призна целу васиону, Невидљиву као и видљиву, Да одаде хвалу Богу живу. Тебе Бога и ми прослављамо И сили се Твојој поклањамо, Твојој сили и Твојој милости, Вечној правди, чудесној мудрости. Кроз Твог свеца дивног Амвросија. O како си Боже милостиван, O како си у свецима диван!

РАСУЂИВАЊЕ

Стоструко враћа Бог зајам, који се Њему позајми кроз сиромахе. Беше једном једна жена хришћанка у браку c мужем незнабошцем. Живљаху у љубави и сиротињи. Када c муком уштедеше 50 сребрника, рече муж жени, да би требало да даду тај новац коме на зајам под интерес, јер ће иначе, сребрник по сребрник, појести уштеђено и опет остати без ишта. Жена му одговори: „Ако хоћеш да дајеш у зајам, подај Богу хришћанском.“ „А где је Бог хришћански?“ упита муж. Жена га одведе пред цркву и рече му, да разда сав новац просјацима пред црквом говорећи мужу: „Бог хришћански примиће то од њих, јер ови су сви Његови.“ Разделивши свих 50 сребрника сиромасима, вратише се дому. Но после извесног времена осташе они без хлеба у кући. Тада рече жена мужу, да иде к цркви и примиће новаца од Бога, коме је и дао. Оде муж и виде код цркве само просјаке, па у недоумици, ко ћe тo њему дати новаца, шеташе око цркве. Наједанпут погледа преда се и виде један сребрн новац. Он га узе, купи за њ једну рибу и однесе је кући. Пожали се муж жени, како никога не виде и како му нико ништа не даде, него случајно нађе само један сребрник. Одговори му жена: „Бог је невидљив и невидљивим начином све устројава.“ Када жена распори рибу, нађе у њој неки светао камен. Она га даде мужу, а муж однесе трговцу, да види може ли што за тај камен добити. Трговац му понуди 5 сребрника, а муж се насмеја мислећи да се трговац шали, кад тако велику цену нуди. Трговац пак помисли, да му се човек смеје због мале цене коју му понуди, па му понуди 10, па 15, па 30, па 50 сребрника. Позна онај човек, да је то неки драгоцен камен, па се поче затезати. Трговац све више и више дизаше цену док не достиже до 300 сребрника. Тада човек прими 300 сребрника и радостан пође кући. „Видиш ли. како је добар Бог хришћански?“ рече му жена. Удивљен муж одмах се крсти, па заједно са својом женом прослављаше Бога.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам греховни пад Адама и Еве и то: 1. како Бог изгна Адама и Еву из Раја, 2. како постави херувима c пламеним мачем на врата Раја, 3. како Рај оста затворен за људе до доласка Христа Господа на земљу.

БЕСЕДА

о томе како беше веома добро све што Бог створи Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро бјеше веома (Постање 1,31). Када су, браћо, делови једне грађевине добри, онда је грађевина у целини веома добра. Добра је свака цигла напосе, и сваки камен, и малтер, и креч, и греде, и стубови, но човека доводи до усхићења поглед на целу грађевину. Често пута понека појединост у грађевини чини му се неразумљива и незгодна, но он то предаје забораву у тренутку када баци поглед на целину. И заиста има у овоме свету доста појединости, како у предметима тако и у дешавањима, која су нама и неразумљива и неугодна. Тек кад нам се открије једна више целина, ми појимамо и стишавамо се. Многа страдања и лишења у нашем животу ми сматрамо управо ругобним и несмисленим онда када нас она задесе. Но када прођу дани и године, у нашем сећању та страдања и лишења сјаје као драгоцено камење, које осветљава доцнији пут живота нашега. Зато, ако те нешто у Божјој природи вређа, гледај на целину; ако те у животу нешто огорчава, чекај стрпљиво нове дане и године, с вером и надом. И овај цео живт ако ти се учини мучним и жалостним, уздигни очи своје духовне у други свет, и бићеш миран и радостан. Јер и цео овај видљиви свет ипак није савршена целина, – постоји и онај свет. Јер је речено: створи Бог небо и земљу. И сликар упућује гледаоца да издаље гледа слику, да би је видео у свој красоти њеној. О Господе, о Уметниче бесмртни, како је све веома добро што си Ти створио! Теби слава и хвала вавек. Амин.

О замагљеном сведочењу Другог

 

Помало уморан од излизаних проповеди на Литургијама. Некада стичем утисак као да се њима умањује сама важност богоприсуства. Увек иста моралистика. Мање – више. Свештеници који набрајају грехове и промовишу предуслове загарантованог спасења. Нико не уме да изведе преокрет. Да понуди загрљај Божији. И народ стоји и немује. Помирен, дотучен својим безакоњима. Као овце без пастира. без наде. А сви стојимо пред престолом Божијим. И управо Га ту, пред Лицем Његовим, мимоилазимо. Каква туга и промашај. Концентрисани само на свој грех, или још горе, на грех другог. Пред самим олтаром?! А Бог би да нам покаже чудо Свог присуства. Да нас уведе у Његов начин постојања. Да нас ослободи од тога што би да Му понављамо једне исте грехове, јер од толико набрајања, окупираности њима, не можемо да чујемо шта Он има да нам каже. И још више – шта да нам дарује. Као да Му у реч упадамо. Има нечег вулгарног у томе.

Пред Лицем Чаше Његове, ми не разговарамо са Њим, не остварујемо сусрет, већ само са собом. Фрустрирамо се не налазећи покоја на најсветијем месту Божијем. Не личи ли то помало на пакао? На оно за шта смо највише и најтесније везали свој идентитет? Јер нам је, чак и у име скромности, обнављање нашег зла прече и ближе од сједињења са Њим, игром ироније, пред Самим Богом на месту Цркве.

Изаћи из Цркве непреображен јесте хула на Духа Светога. Обезвређивање дара у којем смо до малопре учествовали. Као када би се човек најео и напио на нечијој свадби а отишао са исте вређајући најгнусније младенце и госте. Таква је незахвалност.

Дакле, похвално је кајати се и молити се, али уместо набрајања грехова и вртлога жеља, узвишеније је дозволити Богу да нас уведе у Његов начин светог постојања. Јер, када се Он усели у нас ни кајање ни молитва нису више потребни. Оптерећујући Њега нашим животом, или животом другог, не дозвољавамо себи измену Њиме. Заправо, ако те Сам Бог силом Духа не одобровољи, ти у односу на оно што је Више не можеш ни да увидиш штетност онога што је ниже а камоли да га коригујеш. Ако, на крају крајева, из неког темеља треба да никну кајање и молитва, то нису онда кајање и молитва сами по себи, већ сам сусрет, искуство, однос и сједињење са Богом. Тек, дакле, из овог другог ниче оно прво. Само тако, додиром Другог, настаје благодатна мотивација да се коригујеш. Изнова и изнова. И освећујеш. Изнова и изнова. Замењене су вредности. Релације поремећене. Стиче се погрешан утисак да су кључеви спасења положени у џепове људских напора.

Некако се, пред толиким самоистицањем којечега, Христос заклања. Маргинализује лаж – важношћу самих грехова. Христос се не види од глади за кривицом. Гладан самомучења – сит је Бога. У спектру самомучења страдају и други неминовно. Нема Христове отелотворене присутности у нама. Конкретног Бога сад и овде. Оног Који ослобађа од сваког недостатка или умишљене врлине. Христа који уводи у онострано сад и овде. Који нам отвара олтар срца да прими светост Његовог Даха. Који се шири кроз све пукотине зеница да успостави Тајну новобића сад и овде. Управо ова димензија есхатона у месу треба да нас припитоми. Ослободи. Без грчевитих притисака. Довољно је страшно што умиремо сваки дан и срамотно шта чинимо.

Ипак, на томе се не треба задржавати. Христос није проповедао морализам већ Царство Небеско и откровење Тројице. Ово нам измиче. И свештеницима и народу. А то је најглавније. Уподобљавање. Усличњавање. Печат дара Духа Светога! Треба усред Цркве заћи иза граница Цркве. Христос нам даје тај корак. Љубав која се успорено и непровидно креће. Улазак у неизрециво. „Трезно пијанство“. Блаженство калемљења. Укрштени несливено са Њим улазимо у Његову перцепцију и Он у нашу. Са упознавањем Њега (богопознање као живоделатна теологија), Њиме почињемо да упознајемо свет око себе сада на други начин. Срце хоће ван. Скок у непознато. Само да сретне свог Творца. И овакво искуство божанских енергија нам се несебично даје на свакој Литургији. Зашто смо ми онда тако млитави? Шта нам се догодило? Да се клир и народ у Цркви држе свега осим самога Бога? Или још горе, да свако има неког свог Бога који нема додира са стварношћу Бога онога поред себе. Јер у Цркви не треба да постоје механизми и процеси који одвраћају од Тајне Тројичне Светости у тоталности Божије апофатичке неухватљивости. Не може се зауздати Онај Који не трпи никакву коначност. Зато, беспотребно неко проповеда извештаченог Бога, пластифицирану благодат, и неко још беспотребније и извештаченије глуми побожност и духоносца. Треба нам здрава саборност усред које Дух не престаје изненађивати и даље Својим неугасивим језицима Вечне Педесетнице.

Бог би да нам саопшти неке друге вести Царства. И апостолима је говорио оно што у Јеванђеље није стало. Он би најпре да нас загрли. Мада је и загрљај спољашњи јер би Он да нас прожме изнутра. Бог би Свог Духа да нам подели. Уведе у непропадљиво здравље. Он би да савије Светлост у којој Сам живи да би осветлео нашу таму. Оприсутнивши се у нама кроз нас друге да пољуби. Сваки део цркве у нама да премаже миришљавим златом неусахлости. Старе удове канцерогене да претопи у ново врело. Уместо тога, а усред Цркве, ми одбијамо могућност дароване Тролепоте. Свако би, причешћен или не, радије да настави да живи своје заблуде поред (не)причасника поред себе. Да туђинује пред лицем Другог спрам онога поред себе. Радије би да остајемо у нутринама старог човека мислићи на оно што је сувише земаљско. Нисмо спремни да се причестимо, не јер Он тако жели, или што неки свештеник можда брани, него јер су нам наши греси и бриге толико омилели да смо заљубљени у њих потиснули заљубљеност у Тројичног. Зато немамо вере ни у малом а камоли есхатолошка брда да померамо. Нисмо спремни да умремо, да се отцепимо од мача свакодневнице („Доста је сваком дану зла свога!“). Зато се Тајна преображења у нама не дешава. Нема иступљења. Нема смелости да се постане човек Новог еона чак и усред Цркве. Нисмо спремни да умремо јер у тој смрти одвикавања од свега знаног дејствује Тајна Васкрсења која нам се литургијски дарује. О томе свештеници не говоре, нити народ испитује.

Преузето са: Уподобљавање

Псалам 140.
Псалам Давидов. (МТ: Псалам 141)

1. ГОСПОДЕ, Тебе зовем, услиши ме.
Чуј глас мољења мога, када вапим Теби.
2. Да се уздигне молитва моја, као кађење пред лице Твоје;
уздизање руку мојих жртва вечерња.
3. Постави, Господе, стражу устима мојим,
и двер ограде око усана мојих.
4. Не допусти срце моје у речи лукаве,
да измишља изговоре за грехе,
са људима који чине безакоња,
и нећу се дружити са изабранима њиховим.
5. Караће ме праведник са милошћу, и изобличиће ме;
а уље грешника да не намасти главу моју;
јер је још и молитва моја против воље њихове.
6. Расуше се низ камење моћници њихови;
чуће речи моје, као угодне.
7. Као што се грумен земље просу по земљи,
расуше се кости њихове до пакла.
8. Јер Теби, Господе, Господе, управих очи моје;
у Тебе се уздах, не одбаци душу моју.
9. Сачувај ме од мреже коју ми поставише,
и од замки оних који чине безакоња.
10. Пашће у мрежу своју грешници,
а ја остах сам, докле не прођох.

Све†и Пророк Софонија

 

Родом од горе Саварата, из племена Симеонова. Живео и пророковао у VII веку пре Христа за време благочестивог цара јудејског Јосије. Савременик пророка Јеремије. Имајући смерност велику и ум чист и Богу уздигнут, он се удостојио прозирања у будућност. Прорекао је дан гнева Божјега; казну над Газом, Аскалоном, Азотом, Акароном, Нинивијом, Јерусалимом, Египтом. Јерусалим је он видео као „град одметнички, оскврњен, насилнички. Кнезови су у њему лавови који ричу; судије су му вуци вечерњи; који не глођу кости до јутра. Пророци су му хвалише, варалице; свештеници његови скврне светињу, изврћу закон“ (Соф 3, 1-4). Провидећи време доласка Месије, он одушевљено кличе: „Пјевај кћери Сионска; кликуј, Израиљу; радуј се и весели се из свега срца, кћери Јерусалимска!“ (Соф 3, 14). Упокојио се овај тајновидац у месту свога рођења, да чека опште васкрсење и награду од Бога.

Свети Јован Ћутљиви (Молчалник), Епископ Колонијски Родом из Никопоља Јерменског, од оца Евкратија и матере Ефимије. У осамнаестој години поста иноком и подвизаваше се тврдо и одлучно чистећи срце многим сузама, постом и молитвом. После десет година би постављен за епископа колсонијског. Својим примером привуче к богоугодном животу свога брата Пергамија и стрица Теодора, људе знамените на дворовима цара Зинона и Јустинијана. Видећи злобу и смутњу овога света, коју он не могаше излечити, напусти епископски престо и прерушен у проста монаха дође у обитељ светог Саве код Јерусалима, где многе године оста непознат вршећи савесно и изврсно сваку службу, на коју га игуман одређиваше. Због тога предложи га свети Сава патријарху Илији, да га рукоположи за презвитера. Када патријарх хтеде рукоположити Јована, Јован му исповеди, да је он већ у епископском чину. Тада се затвори свети Јован у келију, и у ћутању и молитви проведе године и године. Потом у пустињи проведе девет година хранећи се само дивљим зељем, па се опет поврати у манастир. Одвраћао је верне од Оригенове јереси и допринео много, да се та јерес сузбије и осуди. Прозирао јасно у духовни свет и исцељивао људе од болести. Победивши себе, он је лако побеђивао демоне. Велики у смерности, сили и мудрости божанској, овај слуга Христов упокоји се мирно 558. године у стотину четвртој години живота свога.

Свети Свештеномученик Теодор, Архиепископ Александријски После двогодишњег патријарховања би од незнабожаца мучен и поруган. Метнуше му трнов венац на главу, и најзад посекоше га за веру 606. године.

Свети Преподобни Теодул Кипранин Знаменити патриције на двору Теодосија Великог. По смрти своје жене остави сујету света, повуче се из Цариграда на један столп код Ефеса где се подвизаваше пуних тридесет година.

Свети Преподобни Сава Сторожевски Ученик светог Сергија Радонешког, и велики чудотворац. По смрти јављао се многима као жив, час поучавајући, час карајући, а час и исцељујући. Прешао из овог живота у бољи 1406. године.

(Житија Светих за данас)

Ћутљиви Јован, Божји работник, Пустињом ходи, самац самотник, Док неко викну: варвари стижу, Гле, путем како прашину дижу! Близу су, близу, дижи се, дижи! — Нека су близу но Бог је ближи! Јован му рече, и никуд маћи, И кад га беда хоћаше снаћи, Лав се појави Богом послати, На враге љуто стаде урлати; Побеже хорда. Јован не креће, C пустињом суром он се надмеће. C њом се надмеће он у ћутању И у сухоти и самовању. — Ускрс нам иде, како га срести? Шта ћемо, оче, на празник јести? Ученик пита, Јован му вели: — Бог храну сваком створењу дели. Кад празник Христов румени свану, Ангел ко човек пред свеца бану, Донесе хлеба. вина и меда. Ученик чудо када сагледа Над маловерством својим зајеца. Прослави Бога и Божијег свеца.

РАСУЂИВАЊЕ

Бог слуша молитве праведника и испуњава их понекад одмах и дословно a понекад доцније, у згодно време, c обзиром на корист цркве. Другим речима: испуњујући молитве праведника, Бог има у виду или спасење једнога човека или добро целе цркве. Св. Јован Ћутљиви мољаше се Богу, да му открије, како се то душа на смрти раставља од тела. И још за време молитве дође ван себе и имаде овакву визију: пред црквом у Витлејему умре један добар човек, и ангели узеше душу његову из тела и са слатким појањем узнеше је на небо. Дошавши к себи од екстазе, Јован се одмах крете на пут из манастира Св. Саве Освештаног за Витлејем. И када дође у Витлејем, виде пред црквом мртво тело човеково онако исто како га виде у визији. Када пак умре велики светитељ Сава Освештани, туговаше Јован много и ридаше. Јави му се Сава у визији и рече: „Нe тугуј, оче Joвaнe, јер ако се и разлучих од тебе телом, ипак сам духом c тобом.“ Тада га замоли Јован: „Моли Господа, оче, да и мене узме c тобом.“ На то му Сава одговори: „To не може бити сада, јер има да дође на манастир велико искушење;па Бог хоће да будеш у телу на утеху и утврђење правоверних против јеретика.“ У први мах не знаде Јован o каквим јеретицима говораше му свети отац, но узнаде доцније, када јерес Оригенова поче потресати цркву Божју.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам греховни пад Адама и Еве и то: 1. како видевши се нагим, покрише наготу своју лишћем смоквиним, 2. како и сада сви непокајани грешници кад изгубе неку врлину, осете се наги и прикривају голотињу своју каквом лажју или призраком.

БЕСЕДА

о два света У почетку створи Бог небо и земљу (Постање 1,1). Што Бог хоће, браћо, оно и открива људима, а што Он неће, остаје неоткривено. Боговидац Мојсеј ништа није могао рећи ништа више о небу изузев само да је небо Бог створио у почетку; и рекавши то он продужује исрцпно описивати стварање земље. Зашто он не говори тако исцрпно и о стварању неба? Зато што му Бог није хтео више открити. А Бог му није хтео више открити зато што људи његовог доба још нису били дорасли нити способни да разумеју надчулне, небеске предмете. Тек кад су векови многи прохујали и кад је дошао Нови Завет Бога с људима, Бог је открио много више о небеском свету верним и избраним угодницима Својим. Отворено небо почели су тек хришћани виђати. Св. Јован Богослов сведочи: видјех, и гле, врата отворена на небу (Отк. 4,1). И Стефан првомученик сведочаше: ево видим небеса отворена (Дела Ап. 7,56). Апостол Павле, који би однесен до трећега неба, и чу неисказане ријечи (2.Кор 12,2), говори о ангелским хоровима, о престолима, господствима, поглаварствима, властима, и вели: све се кроза њ и за њ сазда (Колош. 1,16). Његов ученик, св. Дионисије, описује небеску хијерархију онако исцрпно као што Мојсеј описује земаљски свет при стварању. Тако је хтела безмерна мудрост Божја: оно што Бог није хтео открити Мојсеју, открио је апостолима и њиховим следбеницима. Оно што се не казује деци, казује се зрелим људима. Према узрасту духовноме и откровењу тајни. Ево красне поуке за све нас. Будимо вредни у искању истине, још вреднији у очишћењу срца свога, стрпљиви у чекању и непоколебљиви у вери, да ће нам Бог дати све у своје време онако и онолико како и колико нам је нужно за наше спасење. О Господе премудри и човекољубиви, који без брзања и без одлагања учиш нас и водиш ка спасењу, Теби благом слава и хвала. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Све†и Пророк Авакум; Све†и Цар Урош; Преподобни Јоаникије Девички

Син Асафатов, из племена Симеонова. Пророковао на шест стотина година пре Христа за време цара Манасије. Прорекао опустошење Јерусалима. Када Навуходоносор, цар вавилонски, удари на Јерусалим, Авакум се склони у земљу Исмаилћанску, одакле се после опет врати у Јудеју, где живљаше као земљорадник. Једнога дана ношаше он ручак радницима на њиви, кад му се наједанпут јави ангел Господњи и рече: „Однеси ручак који имаш у Вавилон Данилу, у јаму лавовску. И рече Авакум: Господе, Вавилона не видех, и јаму не знам где је“. Тада га ангел узе за косу и тренутно пренесе у Вавилон, у даљину огромну, на јаму лавовску, у коју Данил беше бачен од цара Кира за казну, јер се не поклони идолима. „Даниле, Даниле, прими ручак што ти га посла Бог“, викну Авакум. И Данил прими и једе. Потом ангел Божји опет узе Авакума и пренесе у Јудеју, на њиву његову. Још је Авакум пророковао о ослобођењу Јерусалима и времену Христовом. Упокојио се у дубокој старости и сахрањен у месту Кела. Мошти му откривене у време Теодосија Великог.

Света Мученица Миропија Рођена у Ефесу од родитеља хришћанских. По смрти оца пресели се с мајком на острво Хиос, где и пострада за Христа. Страдање ове свете девице догоди се ускоро после страдања и смрти славнога мученика Исидора војника (в. 14. маја). Када мучитељи посекоше Исидора, храбра Миропија тајно узе тело његово, окади га и чесно сахрани на једном нарочитом месту! Опаки кнез Нумеријан чу, да је тело мучениково украдено, и хтеде стражаре погубити. Сазнавши да ће невини људи пострадати због њеног дела, блажена Миропија пријави се сама власти и признаде, да је она тело мучениково узела и сахранила. По наредби кнежевој света девица Христова би љуто шибана по целоме телу, и најзад, сва рањава, бачена у тамницу. Но, Господ не остави Своју мученицу без утехе. У поноћи обасја тамницу небеска светлост, и јави се много ангела, са светим Исидором у средини. „Мир ти, Миропијо“, рече јој свети Исидор, „Дође молитва твоја к Богу, и скоро ћеш бити с нама, и примићеш венац што ти је припремљен“. Зарадова се света страдалница, и у том часу предаде дух свој Богу. Од њенога тела изађе благоухани мирис, који испуни сву тамницу. Један од стражара видећи и осетивши све ово, поверова у Христа, крсти се, и ускоро и сам мученичку смрт прими. Пресели се света Миропија у вечност 251. године.

Свети Урош V, Цар Српски Син цара Душана. Царовао у тешко време распада царства српског. Кротак, побожан и благ, он није хтео силом потчињавати необуздане великаше, међу којима је најнеобузданији био Вукашин, који доброме цару главе дође. Мученички пострада добри Урош 2. децембра 1367. године у тридесет првој својој години. Од људи убијен, он би од Бога прослављен. Његове чудотворне мошти почивале су у манастиру Јаску у Фрушкој гори, одакле су за време Другог светског рата (1942. године) пренете у Београд и положене у Саборну цркву поред тела кнеза Лазара и деспота Стефана Штиљановића. За време овога доброг цара сазидан је манастир Свети Наум на Охридском језеру; сазида га Урошев великаш Гргур.

Света Праведна Јелисавета – Евгенија, Српска Царица Јелена Света мајка Светог цара Уроша V и супруга цара Душана. О њеном животу и богоугодним делима опширније се говори у Житију њеног сина Св. Уроша. Побожна, православна, христољубива и човекољубива, преставила се у миру као монахиња Јелисавета у својој задужбини манастиру Матејчи код Куманова, примивши пред смрт велики монашки образ са именом Евгенија.

Свети Преподобни Јоаникије, Девички Чудотворац Преподобни и богоносни отац наш Јоаникије, велики чудотворац Божји у нашем народу, родио се у пределима Српске Диоклитије (или Дукље), од родитеља побожних и имућних, но које он потом превазиђе побожношћу и богатством духовним. Родио се у другој половини 14. века и живео на заласку славног Српског царства и слободне државе, пред почетак страшног и многовековног ропства агарјанског, у које потом западе Српски род.

(Житија Светих за данас)

Као ветар прође Душанова сила, Урошева оста за навек светиња. Нејак у насиљу, силан у врлини, Силан у врлини, правди и истини, Урош Христа Бога свом душом заљуби, Па задоби небо а земљу изгуби. Грех никакав душу њему не искриви Побеђен победи, умртвљен и – живи. Сви велможи српски, горди, плаховити, Не могоше живи оно учинити, Што сад мошти чине Уроша светога, Божјег угодника, Уроша Силнога. Не царују људи богати прашином, Но богати правдом и Божјом истином; Зацарени Урош и сада царује, И народу своме муке ублажује; Молитве у Рају пред Христа узноси Милост роду своме од Господа проси. О Уроше царе, свети, племенити, Помози нам закон Божји испунити!

РАСУЂИВАЊЕ

„Ко је дошао из онога света да нам јави?“ Тако се питају неверници. Треба им одговорити: покајте се за грехе ваше, ако хоћете да дознате; удостојите се, и видећете. Св. Авакум путовао је с ангелом. Св. Миропија видела је мноштво ангела, и међу овима св. Исидора мученика. Св. Атанасије Печерски два дана био је мртав за овај свет а жив само за онај. По повратку му душе у тело, скупише се око њега и питаху га: како оживе? шта виде? шта чу? Он ништа не хте говорити, будући сав у ужасу од онога што је видео у ономе свету, но само рече: „спасвајте се!“ Када много навалише на њ, да им каже шта више од онога што виде по смрти, он одговори: „ако вам и кажем, нећете веровати, нити ћете ме послушати.“ На поновно наваљивање он рече између осталога: „кајте се свакога часа, и молите се Господу Исусу Христу и Његовој пречистој Матери.“ И у наше дане бивају случајеви обамирања. И виђења и искази свију оних који обамиру и у живот се телесни поново повраћају не противрече једни другима него се допуњују. На име: сваки умрли види један део онога света, који је преогроман, несравњено већи од овога света. Многи на смрти виде своје сроднике, давно умрле, и са њима разговарају. То је без мало обична појава. 1926.г. у селу Вевчанима био је на самрти Мелетије П. разговарао је са својом децом, умрлом пре 20 година. Кад су му живи сродници рекли: „ти бунцаш!“ он одговори: „не бунцам, него разговарам с њима као и с вама, и видим њих као и вас.“

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам греховни пад Адама и Еве, и то: 1. како Адам и Ева пре греха беху обучени у невиност, и не видеше себе нагим; 2. како после греха Адам и Ева видеше себе нагим и скрише се од Бога; 3. како је свака врлина одећа и сваки грех разголићење.

БЕСЕДА

о радосним откровењима у првој реченици У почетку створи Бог небо и земљу (Постање 1,1). Како је збијена и пуна свака реч Божја! Као савијено платно, које се може носити под пазухом, и које се може распрострти по трави на дуго и на дуго. Како нам много и много драгоценог блага открива ова реч Божја: у почетку створи Бог небо и земљу! Она нам казује пре свега, да је Бог једини вечити и нестворен. И ово прво откровење чини нам прву радост неисказану. У овом вртлогу промене и пролазности нас радује неисказано то, што је Творац наш изнад промене и пролазности. Она нам, даље, казује, да је једини и добри Бог Творац света, а чим је Творац то и Сведржитељ и Промислитељ. И ово друго откровење чини нам другу радост неисказану. Свет није приозашао од безумља или од случаја, без смисла и намене, него је произишао од Бога Свемудрога, Свезнајућег, свемилостивог, који њим и управља водећи га смисленоме циљу. Она нам, даље, казује, да је овај свет имао почетак, те ће следствено имати и свршетак. И ово треће откровење чини нам радост неисказану. Јер жалосно би било, да је овај свет вечит и да су сви циљеви, ближи и крајњи, само у њему, што би ваистину проузроковало вртлог у разуму мудраца и жалост у срцу праведника. Она нам, најзад, казује, да је Бог створио два света, небески и земаљски, или безтелесни и телесни. И ово четврто откровење чини нам четврту радост неисказану. Као што сад дижемо поглед у висину и радујемо се сунцу, месецу и звездама над главама нашим, тако ми уздижемо дух свој к духовноме свету, сличноме нама но чистијем и светлијем од нас – ка свету ангелскоме, и радујемо се, јер знамо, да има један свет бољи од нашега, у који ћемо се и ми уселити, и као заморени путници вратити се дома и одморити се. О како би тужно лутао поглед људи по земљи, само по земљи, кад не би било звезданога неба! И како би тужно лутао дух људи по свету материјалном, кад не би било света духовног, небеског! Господе Свеблаги, слава Ти и хвала. Теби једином слава и хвала вавек. Амин.

Ђакон Ненад Илић: Испит саборности

Заглављени у безнађу и малодушности одустајемо од покушаја да било шта поправимо у свом ширем окружењу. А од некуд морамо почети. Верујући људи могу дати инспиративан пример и доказати могућност промене на боље.
Једна од последица расправе о обнови саборности у нашој цркви – од пријатеља који се бавио црквеним уставом у „инбокс“ сам добио предлог писма које би људи могли да преузму, у мери којој желе, са исправкама, скраћивањима, са додацима или без. И да га затим или кад се постигне заједнички договор или просто кад сами мисле да је време пошаљу на адресу свог епископа, патријарха или Синода.

А све пријатеље молим да у оквиру јавне расправе на ФБ и шире на интернету поделе предлог писма на што више адреса. Без обзира на финалне резултате акције, масовност и конструктивни коментари доказали би да нам је саборност Цркве заиста од врхунске важности. Не морамо да подвлачимо колико би за српску цркву и за српски народ значило ако се у акцији неопходног обнављања црквене саборности успе било у којој мери. А ради се можда о најлакше изводивој потребној промени у којој заиста можемо да учествујемо.

Једноставно је. Ако желите добро својој цркви предлажем да делите ово добронамерно писмо. Ако желите да га подупрете, ако се са нечим не слажете или мислите да су нужне допуне – коментаришите!

Радни текст писма:

Његовом Пресвештенству Епископу…
Ваше Преосвештенство,
или
Његовој Светости Патријарху Српском Г. Иринеју…
Ваша Светости,
или
Светом архијерејском Синоду СПЦ
Ваша Светости, ваша Преосвештенства,

Као верно чедо наше светосавске цркве, желео/ла бих да Вам пренесем своју забринутост због стања у нашој помесној цркви. Јаз између свештенства и мирјана уместо да се после пада комунизма смањује, поново је почео да расте. Непријатни догађаји у вези са Црквом, њихов третман у медијима, сумње и повлачење са прага Цркве многих верујућих које познајем, уверили су ме у потребу да је од суштинске важности да наша помесна црква због јачања своје мисије учини следеће:

1. Да се поново почне са применом свих одредби важећег Устава Српске православне цркве које се односе на рад мирјана у њој, нарочито на то да се чланови црквеноопштинских савета бирају на изборима на којима би имали право да гласају сви честити чланови црквене општине старији од 21 године. Ова тела би имала обавезу да установе на нивоу сваке црквене општине добротворне и духовно-корисне организације, као и да помажу свештенству у располагању финансијама у складу са Јеванђељем. Многа питања која данас изазивају незадовољство међу многим верницима била би решена поновним успостављањем црквеноопштинских одбора. А то није ништа друго, него позив да се поштују слово и дух важећег Устава СПЦ, чије суспензија више нема смисла, сада када више не живимо у према Цркви непријатељској држави.

2. Да се као највише тело наше помесне цркве поново установи Црквено-народни сабор, на коме би половина чланова били из редова мирјана и на коме би се разматрала питања избора нових владика, извештаји о раду епархија и планиране најважније активности наше светосавске цркве. У овом сабору би могло и требало да узме већу улогу и ниже свештенство као и представници монаштва, и мушког и женског. Овај сабор би имао да се састаје на сваке три или четири године и у његовом раду би могли осим свештенства да учествују само они мирјани који нису чланови политичких партија, јер је страначкој политици место на демократским изборима, а не у саборносном одлучивању наше Свете Цркве. На овај начин би се осим најнижег нивоа литургијске заједнице, глас верног народа чуо и тамо где често настају најтежи проблеми. То би био начин да се унесу нове идеје, енергија и саборни дух као и да се спречи да се множе слабости и скандали у животу наше помесне цркве.

Више него икада у њеној новијој историји, Српска православна црква има мирјане који осим народског осећаја за добро и лоше познају многе дубине православног богословља. Више него икада у њеној новијој историји имамо мирјане који својим способностима, образовањем и искуством могу да помогну у њеном раду. Када говоримо о мирјанима, данас имамо ситуацију каква се пре три деценије могла само пожелети. Но, истовремено, били смо сведоци стварима које у то доба нисмо могли ни да замислимо, а које нису узроковали мирјани, него чак и неки од највиших представника српске Војске Христове.

Обнављање саборности знатно би допринело и аутентичном активирању нижег свештенства које се сад налази у ситуацији истовремене изложености јавности, а без довољних овлашћења и под механизмима црквене власти који су потпуно скривени од јавности. У томе се неки од њих не сналазе већ почињу да функционишу више као пословни људи него као Слуге Божије.

У нади да ћете узети у разматрање овај мој предлог који делим са многим верујућим Српкињама и Србима,

Ваше у Христу чедо,

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Све†и Пророк Наум

Родом из племена Симеонова, из места Елкесема од оне стране Јордана. Живео на седам стотина година пре Христа. На две стотине година после пророка Јоне прорекао пропаст Нинивији. Од проповеди Јонине Ниневићани беху се покајали, због чега их Бог поштеди и не погуби. Но временом они заборавише милост Божју и поново се покварише. Пророк Наум прориче им пропаст. Па како не би покајања, не би ни поштеде. Од земљотреса, поплаве и огња пропаде сав град, тако да му се више ни место не распознаваше. Свети Наум поживе четрдесет пет година и упокоји се у Господу оставив малу књигу својих истинитих пророчанстава.

Свети Филарет Милостиви Из села Амније у Пафлагонији. У почетку би Филарет човек врло имућан, но делећи много милостињу сиромасима, обништа веома. Али, он се не устраши сиромаштине, него с надом у Бога, који је рекао: „Блажени милостиви, јер ће бити помиловани,“ (Мт 5, 7) продужи дела милосрђа не обзирући се на негодовања жене своје и деце. Док је једном орао, дође му човек и пожали се, да му је цркао во у јарму, те не може с једним волом да оре. Он испреже једног свог вола и даде му. Даде и последњег свог коња некоме, ко би позват да иде с коњем у рат. Даде и теле од последње краве, па кад опази да крава риче за раздвојеним телетом, а теле за кравом, довика човека, па му уз теле даде и краву. И оста престарели Филарет без хране у празној кући. Но он се Богу мољаше и у Бога уздаше. И Бог не остави праведника, да буде посрамљен у нади својој. У то време цароваше Ирина са младим сином Константином. По тадашњем обичају посла царица људе, да траже по целом царству најбољу и најугледнију девојку, којом би оженила сина цара. Промислом Божјим ти људи падоше на конак у кућу Филаретову, видеше његову унуку Марију, ћерку његове ћерке Ипатије, прекрасну и кротку унуку Марију, и одведоше је у Цариград. Цару се допадне девојка и он се венча с њом, а Филарета и сву његову породицу пресели у престоницу и даде му велику част и богатство. Но, Филарет се не погорди таквом изненадном срећом, него, благодаран Богу, продужи сада чинити добра дела још више него пре. И чињаше их тако до саме смрти. У деведесетој години својој призва децу своју, благослови их и поучи, да се држе Бога и закона Божјег, и прозорљивим духом, као негда праотац Јаков, прорече им свакоме, како ће овај век проживети. Потом леже у манастиру Родолфији и предаде душу своју Богу. Пред смрт му лице засија као сунце, а по смрти од њега изађе необичан благоухани мирис, и бише чудеса од моштију његових. Упокоји се овај праведник Божји 797. године. Његова супруга Теозва као и сва његова деца и унучад поживеше богоугодно и скончаше у Господу.

(Житија Светих за данас)

Милостивог Бог милује, Миловати не пpecтајe, Молитве му услишује, Стоструке му даре’ даје. Филарет се милостиви Сав предаде Божјој руци. Милосрђем свет задиви, Веран Богу и у муци. Филарет се не отима Око части и првенства, Век је овај куповина Вечног царства и блаженства. Господ рече реч чудесну: Ви тргујте док се вратим! У времену у подесну Многим благом да вам платим. Кад Филарет осироте Због премноге милостиње, Због истине и доброте — Посети га Бог c висине. Посети га, помилова, Помилова и награди, Kao негда верног Јова. Помилова и награди.

РАСУЂИВАЊЕ

Врлина је као жеђ. Кад човек почне да је пије, све више жедни, и све чешће тражи да је пије. Онај ко почне вежбати врлину милосрђа, не зна за меру у томе, нити признаје икакву меру. Св. Филарет у беди није био мање милостив него у богатству. Кад му је унука постала царица, он је поново постао богат човек, но не мање милостив. Једнога дана он рече жени и деци, да спреме најбољу гозбу какву могу, па вели „да умолимо Цара и Господа нашег, са свима великашима Његовим, да дође на пир“. Сви помислише, да старац мисли да позове на вечеру свога зета цара, па се потрудише што боље могоше и припремише гозбу. Међутим Филарет прође по улицама и скупи све беднике, просјаке, слепе, прокажене, хроме, изнемогле, и доведе их на гозбу. Поставивши их за сто, нареди жени и синовима, да служе око стола. После свршене гозбе даде „свакоме госту у руке по златник и отпусти их. Тада сви разумеше, да он под Царем разумеваше самога Господа Христа, a под Његовим великашима просјаке и невољнике. Још је он говорио, да не треба гледати у новац, који се даје просјаку, него треба промешати новац, па што рука сама из џепа извади, оно и дати. A рука ћe извадити оно што Божји Промисао буде одредио.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам греховни пад Адама и Еве и то: 1. како Ева кад сагреши, не покаја се, него пожури да и мужа свога учини саучасником греха свога, 2. како Адам кад сагреши, не покаја се, него правдаше себе окривљујући жену пред Богом, 3. како и данас многи грешници траже саучеснике своме греху, и правдају себе окривљујући друге.

БЕСЕДА

о створењу света У почетку створи Бог небо и земљу (Постања 1,1). Ово је одговор Божји кроз уста пророка, браћо, одговор на жедно питање свију нас: одкуда овај свет? Бог чује то наше питање, изречено или неизречено, чује и даје одговор. Као што даје дажд сухој земљи; као што даје здравље болесноме, као што даје хлеб и одећу сваком телу, тако Он даје духу нашему одговор на питање, које му ствара глад и жеђ и бол и наготу, све док се не нахрани и не напоји и не оздрави и не одене одговором истинитим. Одкуда је, дакле, овај свет? То је питање. У почетку створи Бог небо и земљу. То је одговор. Свет овај није сам од себе, као што ништа у свету није само од себе; нити је свет овај од зле силе; нити је овај свет од многих твораца, добрих и злих; него је он од јединога благога Бога. Овај одговор изазива радост у срцу свакога човека и побуђује на добра дела. И по томе ми знамо, између осталога, да је то једини прави и истинити одговор. Сваки други одговор, супротан овоме, изазива код нас тугу и страх и побуђује на зла дела, по чему ми, између осталога, знамо да је сваки такав одговор лажан. Од Бога је свет, браћо, радујмо се и веселимо се! Божанског је порекла свет, па ће следствено бити и божанског свршетка. Од доброг је корена свет, па ће следствено и добар плод донети. Из светле одаје произашао је, па ће се опет светлошћу свршити. Кад знамо, да је почетак од добра, онда знамо, да је и циљ ка добру, и свршетак – добро. Гле, у овим речима о почетку већ се скрива пророчанство о свршетку. Какав почетак, такав и свршетак. Од Кога почетак, у Ономе и свршетак. Да држимо, дакле, ову истину спасоносну, да имамо светлу наду и да се крепимо љубављу према Ономе који нас из љубави створи. О Господе Боже Створитељу и Сведржитељу, једини Боже, једини Творче, добри изворе доброте, Теби се клањамо и Теби се молимо, упути нас добром крају Духом Твојим светим, кроз Господа Исуса Христа. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Све†и Апос†ол Андреј Првозвани

Син Јонин и брат Петров, родом из Витсаиде, и рибар по занимању. Најпре је био учеником св. Јована Крститеља, но када св. Јован указа прстом на Господа Исуса говорећи: гле, јагње Божје! (Јов. 1, 36), тада св. Андреја остави свога првога учитеља и пође за Исусом. По том Андреја приведе свога брата Петра ка Господу. По силаску Св. Духа паде у део овоме првом апостолу Христовом, св. Андреји, да проповеда Јеванђеље у Византији и Тракији, по том у земљама Дунавским, па у Русији и око Црног Мора, и најзад у Епиру, Грчкој и Пелопонезу, где и пострада. У Византији постави првога епископа у лицу св. Стахија; у Кијеву пободе крст на висини и прорече сјајну хришћанску будућност народу руском; по Тракији, Епиру, Грчкој и Пелопонезу преведе мноштво народа у веру, и постави им епископе и свештенике. У граду Патрасу учини многа чудеса именом Христовим и задоби многе за Господа, међу којима беху брат и жена царског намесника Егеата. Егеат разјарен због тога стави Андреју светога на муке, а потом распе на крсту. Докле год беше жив на крсту апостол Христов говораше корисне поуке хришћанима, који се беху сабрали око крста његова. Хтеде га народ скинути с крста, но он се опре томе. Најзад се апостол поче молити Богу, и при том нека необична светлост обасја га целог. То светлосно обасјање трајаше пола сата, и када оно ишчезе апостол предаде своју свету душу Богу. Тако сконча свој земни век првозвани апостол, који први од 12 великих апостола позна Господа и пође за Њим. Пострада св. Андреја за свога Господа 62. год. Мошти његове беху пренете у Цариград. Доцније глава му је пренета у Рим, а једна рука у Москву.

Свети Фрументије, просветитељ Абисиније У време цара Константина Великог путоваше за Индију неки учен човек из Тира, по имену Меропије. Он беше узео собом два млада хришћанина брата Едесија и Фрументија. На томе путу разби им се лађа од буре на обалама Абисиније, и дивљи Абисинци побише све људе с лађе осим ова два брата, Едесија и Фрументија. У Абисинији они проживе неколико година и успеју да уђу у дворску службу код цара Абисинског. Фрументије почне проповедати веру хришћанску, но доста опрезно, и увери се, да је земљиште за такву проповед подесно и плодно. Онда оба брата седну у лађу и крену и то: Едесије у Тир својим родитељима а Фрументије у Александрију св. Атанасију Великом патријарху. Фрументије изложи патријарху положај у Абисинији и потражи пастире за новообраћене у веру. Св. Атанасије рукоположи Фрументија за епископа. Св. Фрументије се врати у Абисинију, где својом ревношћу и чудесима успе да за живота свога обрати сву Абисинију у веру хришћанску. Овај велики пастир стада Христовог и просветитељ Абисиније скончао је мирно 370. год. и преселио се у царство Господа свога.

(Житија Светих за данас)

Свети Андреј Духом обасјани. И апостол Христов првозвани, Дан за даном Господа јављаше; И народе крстом крштаваше, Као вртар по својему саду, Он хођаше по селу и граду, Дивље дрвље вешто калемећи, Живом водом калеме кропећи, Докле стиже крају свога века, И крст виде где на њега чека. Вес’о Андреј крсту беседио: – Здраво, крсте, Бог те осветио, Осветио Христос телом Својим, Буди, крсте, одмориштем мојим, Узми мене из земне прашине, Подигни ме Богу у висине, Нек са тебе Христос ме узнесе Што због мене на теби распе се — Учениче светог крститеља, Апостоле Христа Спаситеља О Андреја, звездо првозвана, Помози нам твојим молитвама.

РАСУЂИВАЊЕ

„Апостолима је дато све”, каже св. Златоуст. Тојест: сви дарови, сва сила, сва пуноћа благодати која се уопште од Бога даје вернима. Ми видимо то и из живота великог апостола Андреје Првозваног, како је апостол и благовесник и пророк и пастир и учитељ (Еф. 4, 11). Као благовесник пронео је он благу вест јеванђелску на четири стране света; као пророк прорекао је крштење руског народа и величину Кијева као града и као хришћанског центра; као пастир створио је и уредио многе цркве; као учитељ неуморно је поучавао људе све до крста па и са крста, до последњег издисаја. Још је он био и мученик. И то је по дару Духа Светога, који није свакоме дат. И тако видимо у овом апостолу, као и у свима осталим, сву пуноћу благодати Духа Божјега. А да благодати треба приписати свако велико дело, које један следбеник Христов учини, о томе нам сведочи св. Фрументије. Када се он врати из Александрије у Абисинију као рукоположени епископ, почне чинити чудеса превелика, и тако народ у великим масама обраћати у веру. Тада га упита задивљени цар: „толико си година с нама пре живео, и никада те не видесмо да учини какво чудо? Одкуда теби то сада?” На што Фрументије блажени одговори цару: „Није ово моје дело но дело благодати свештенства.” И тада светитељ објасни цару, како је он ради Христа пренебрегао и родитеље, и брак, и сав свет, и како је рукоположењем од св. Атанасија примио благодат свештеника, благодат чудотворну.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам духовни пад Адама и Еве, и то: 1. како змија изазва у Еви лакомство и гордост; 2. како полакомљена и погорђена жена преступи заповест Божју и једе од дрвета познања; 3. како Ева згреши не у сиромаштини и нужди него у обиљу свега.

БЕСЕДА

о незнању и окамењености незнабожаца Незнабошци ходе у сујети ума својега, помрачени смислом, отуђени од живота Божјега за незнање које је у њима, за окамењеност срцв њихових (Еф. 4, 17–18). Шта је сујета, браћо моја? Све, посматрано ван Бога, одсечено од Бога, употребљавано без страха Божјега. Шта је сујета ума, браћо моја? Живети и живот тумачити не по Божјем закону него по својим тренутним помислима и жељама. Од чега, браћо, долази то зло људима? Прво од окамењености срца, а по том од незнања које је у њима. Шта значи, браћо, окамењеност срца? Значи срце испражњено од љубави Божје и страха Божјега, и напуњено похотљивошћу и страхом од свега ради тела. Шта се рађа, браћо, од окамењености срца? Незнање, потпуно незнање божанских ствари, божанских путова и закона – потпуна затупелост за духовни живот и духовну мисао. Каква је крајња последица, браћо, окамењености срца и незнања божанских истина? Помрачење смисла и отуђење од живота Божјег. Помрачење смисла – наиме: ум човеков бива мрачан као и тело, светлост која је у човеку постаје тама. О колика тама! Помрачен смислом јесте помрачен умом. Помрачен умом пак не зна смисао ничему или одриче смисао свачему. Такав је отуђен од живота Божјег, и суши се и гине као део тела, одсечен од тела. Такви су незнабошци, такви су безбожници, а такви су, најзад, и маловерни или лажни хришћани. – Но и суво дрво кад се залије животворном водом Христовом, оживи и озелени. И осушени свет незнабожачки васкрсао је и оживео Христом Господом. Куд и камо пре покајани грешници хришћански. Учинимо смотру над собом, браћо моја. Чинимо је сваки дан, Питајмо се сваки дан, да и ми нисмо због сујете постали помрачени и од Божјег живота отуђени. Скоро ће смрт, и крај, и суд. Осушено дрвеће биће бачено у огањ неугасиви. О Господе Исусе, уме наш и животе наш, помози нам да умујемо Тобом и живимо с Тобом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Све†и и Мученик Парамон и других 370

У Витинији Азијској неки кнез Аквилин ужасно гоњаше хришћане. Једном ухвати он 370 хришћана и поведе их собом везане на неко место, где беше храм идолског бога Посејдона. Ту их опаки кнез примораваше, да се поклоне идолу и принесу жртву. Ма да кнез прећаше смртном казном ономе, ко не послуша његову заповест, ниједан хришћанин не покори се заповести његовој. У том часу пролажаше путем покрај храма неки честан муж, по имену Парамон. Он застаде код гомиле везаних људи и сазнаде о чему се ради, па сазнавшн узвикну: „о колико невиних праведника хоће скверни кнез да закоље зато што се не клањају мртвим и немим идолима његовим!” И продужи Парамон пут свој. Тада разјарени кнез посла слуге своје, да убију Парамона. Слуге стигоше Парамона, ухватише га, па му најпре језик прободоше трном, по том га обнажише, и тако му цело тело избодоше. Парамон свети с молитвом у срцу предаде душу своју Богу. По том и оних 370 мученика, велики као синови Божји и невини као јагањци, бише мачем посечени, те пређоше у бесмртно царство Христа Господа. Пострадаше 250. год.

Свети Преподобни Акакије Синајски У својој славној књизи „Лествица” саопштава св. Јован Лествичник житије овога светитеља. Млади Акакије био је искушеник код некога злога старца у Синајском манастиру. Гневљиви старац посведневно је корео и грдио Акакија, а често и тукао, и на све начине мучио и злостављао. Но Акакије се није жалио него је све то подносио стрпљиво с уверењем, да је то корисно за његово спасење. Кад год га је неко питао, како живи, он је одговарао: „добро као пред Господом Богом!” После 9 година послушања и мучења умре Акакије. Старац га сахрани, па оде и пожали се другом неком светом старцу говорећи: „Акакије, ученик мој, умре”. „Не верујем, одговори свети старац, Акакије не умре.” Тада обојица одоше на гроб умрлога, и онај свети старац викну: „брате Акакије, јеси ли умро?” А послушни Акакије, и по смрти послушан, одговори: „нисам умро оче, немогуће је умрети послушноме”. Тада се онај зли старац раскаја, и затвори се у једну келију близу гроба Акакијева, где у кајању и молитви проведе остатак живота.

Свети Мученик Дионисије, Епископ Коринтски Знаменит пастир и учитељ. Посечен за Христа 182. год.

Свети Тиридат, Цар Јерменски Савременик Диоклецијанов. Најпре грозно гонио хришћане. Но стиже га казна Божја, и он полуди и постане подобан скоту, као негда Навуходоносор. Од лудила га исцели чудесно св. Григорије (в. 30. септембар). Од тада па до смрти Тиридат проведе у покајању и благочешћу. Скончао мирно у IV веку.

Свети Мученик Аполоније Сенатор римски. Оптужен за веру у Христа он исповеди своју веру пред целим Сенатом, због чега би посечен мачем, у Риму 186. год.

(Житија Светих за данас)

Акакије, монах чудни, Послушношћу душу спасе, Душа му се сад весели. А име му прославља се. Викну старац послушника: – Акакије, брате, где си? Викну старац још једанпут: – Акакије, мртав ли си? – Нисам, оче, мртав, нисам, Одговара монах смерно, Нема смрти за онога Ко послушност врши верно.— Зачуди се старац гневни, Зачуди се, заплака се, Заплака се старац горко, За зло своје покаја се. Што се каје старац опак? Ваистину има рашта — Оде грешник у пустињу Грехе своје да испашта.

РАСУЂИВАЊЕ

Казна Божја постиже грешнике одмах после греха, да би се грешници устрашили а праведници охрабрили, понекад пак много доцније, изненадно и неочекивано, да би грешници знали, да Бог ништа не заборавља. Датана и Авирона прогутала је земља одмах после греха њихова, а цар Валтазар виде руку која му исписа смртну пресуду онда када се он осећао најсрећнијим, на пиру, међу пријатељима и обожаваоцима. – Неки тешко болесни војник би донесен св. Стефану Новом, да га овај молитвом исцели. Стефан му рече, да се поклони икони Христовој и св. Богородице. Војник то учини и би одмах здрав. Ово се чудо рашчу на све стране. Чувши за њ иконоборни цар Копроним дозва тога војника и испита. Па када војник исповеди и призна, да је добио исцелење од светих икона, цар га поче с јарошћу укоравати због иконопоштовања. Устрашен војник одрече се иконопоштовања пред царем и застиде се своје вере у иконе. Када војник тај изађе из двора и узјаха коња, разјари се коњ под њим, збаци га са себе, и ногама га дотле топташе докле не изверже душу своју. Ево казне одмах после греха. – Цар Тиридат, гонитељ хришћана, беше бацио св. Григорија у јаму и погубио 37 светих монахиња. И казна га никаква није снашла. Доцније када цар са својима оде у лов ради разонођења и увеселења наједанпут спопаде га лудило, и њега и његове пратиоце. Његовој побожној сестри откри се у сну узрок лудила његовог као и начин, како да се врати уму. Св. Григорије би извађен из јаме, и по његовој молитви цар Тиридат оздрави, покаја се и крсти се. Казна некад брзо следује греху као дану ноћ, а некад споро као година години. Но никад не изостаје, изузев случаја где покајање заузме место казне.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесни Рај Божји, и то: 1. како Бог украси Рај дрвећем свакојаким, лепим за гледање и добрим за јело; 2. како Бог насади усред Раја дрво живота; 3. како Бог забрани Адаму да не једе једино од дрвета познавања добра и зла.

БЕСЕДА

о стројном склопу цркве слично једном телу Из њега је све тијело, састављено и склопљено како приличи сваком додиром даровања, по дејству и мери свакога дела (Еф. 4, 16). Реч је овде, браћо, о телу духовном, о цркви Божјој светој. Из Њега, то јест из Христа, цело је то тело састављено и склопљено како приличи. Апостол премудри не налази никакво боље сравњење цркве него са телом човечјим. Што је глава на телу човечјем то је Христос Господ на телу цркве. Из главе разилазе се нерви по свима деловима тела, и помоћу нерава сви делови тела опажају, осећају и крећу се, а у том опажању, осећању и кретању и јесте живот њихов. Могло би се рећи, да глава кроз мозак и нерве присуствује у сваком делу тела. Одсече ли се глава, сваки део тела тренутно бива умртвљен. И Христос присуствује у сваком делу цркве, тј. у свакоме верноме члану њеном. Кроз Њега сваки верни опажа царство духовно, осећа љубав и креће се правилно к Богу. Од Њега сваки члан добија силу, према дејству и мери, т.ј. према служби и дару. Ту силу Господ даје непосредно, додиром, осязанiемъ, само личним присуством Својим. Љубав је чудотворна спона, која спаја Христа са вернима, верне са Христом, и верне међу собом. Шта бива, браћо, с једним делом тела, када се искидају нерви, који га везују с главом? Постаје безделан, неосетљив, непокретан – мртав. То бива и са сваким чланом цркве, који изађе из састава цркве и тиме прекине везу своју с Главом цркве. Да нас Бог сачува, браћо, од те пропасти. О Господе Исусе, изворе живота и љубави, не допусти никаквој мрачној сили, у нама или ван нас, да нас одвоји од Тебе и тела Твог, цркве Твоје свете, коју си Ти платио крвљу Твојом скупоценом. Теби слава и хвала вавек. Амин.