СРБИН ИЗ СРБИЈЕ ПОСЛАО ПОРУКУ СРБИМА КОЈИ ЖИВЕ У БИХ: Нећете вјеровати шта им је поручио!

„Најстарији занат“ на свету не подразумева само оно што смо ми веровали да подразумева. „Најстарији занат“, много је више од тога. Када прочитате или чујете Pescanik (гади ми се да му име напишем ћирилицом), схватите да ће, из овог света, света општег курварлука, на крају оне праве, искрене курве  изаћи најпоштеније !

---

Прочитајте ако имате воље

---

Србијански портал Pescanik.net доноси фантастичан текст који вам преносимо у цјелости и без икаквих корекција.

„Босну волим првенствено због упоредог постојања њених различитих традиција. Деценијама уочи последњег крвавог рата, људи у Босни и Херцеговини су најнормалније живели заједно. Тренутно стање у Босни и Херцеговини, где је целокупна људска ситуација условљена етно-религијском припадношћу, је болесно стање.

Прошао сам Босну уздуж и попреко и уверио се да Босна није вишејезична средина. У градовима и селима људи говоре истим језиком, иако нас великаши, проклете им душе, упорно убеђују да говоримо различитим језицима и да су разлике међу нама непомирљиве. Притом, веома је дискутабилно да ли је Босна и Херцеговина вишенационална средина. Одреднице Србин, Хрват и Бошњак се могу, са готово стопроцентном извесношћу, користити као синоними за верску припадност, уместо речи православац, католик и муслиман нашег језика.

ИСТОРИЈСКИ ОСВРТ

Током историје, у Босни је упорно опстајао вишерелигијски суживот, док је у Србији преовладала једнообразност. У средњевековној Србији је закон налагао верску искључивост и нетрпељивост, јер владајућа православна религија није толерисала постојање других вера. У средњевековној Босни су заједно живели католици, православци и богумили. Док су у Рашкој беснели верски прогони, Босна је прихватала људе различитих вера. Док је Стефан Немања прогањао наше претке, добри Бан Кулин им је пружао уточиште. Ко је од нашег народа тражио слободу, тај је ишао у Босну. У Рашкој су владали самодржавље и верски прогони.

Током своје владавине, муслимани су се ипак показали толерантнијима од православаца. Иако су крајем средњег века муслимани на ове просторе дошли као завојевачи, једна је чињеница неоспорна – дозволили су да друге вере постоје и да православне богомоље вековима остану читаве. Отомански систем религијског плурализма дефинитивно представља цивилизацијски искорак у односу на верску искључивост немањићке Србије. Упркос томе, Срби су у XИX веку, од свог устанка до стицања државности, уништили готово све џамије на подручју тадашње кнежевине Србије. Тако су у Ужицу порушене 34 џамије, у Смедереву 24, а у Београду на десетине њих. Слично се поновило и током рата у Босни.
Босна и Херцеговина је колевка нашег заједничког језика. Језик средњевековне српске државе, који познајемо углавном преко владарских повеља и црквених списа, прилично се разликује од данашњег српског језика. Језик средњевековне Босне и Хума, који познајемо преко натписа са стећака, је прилично сличан језику којим данас говоримо, и углавном разумљив без превођења. Ово нимало не изненађује, узме ли се у обзир да је управо херцеговачки говор бечким књижевним договором 1850. године одређен за заједнички књижевни језик Срба и Хрвата (и других јужних Словена), познат као српско-хрватски језик. На херцеговском говору почива читава језичка реформа Вука Караџића, на темељу које су настали савремени српски, хрватски, босански и црногорски језички стандард.
Босна и Херцеговина је колевка партизанског отпора. Током другог светског рата Босна и Херцеговина је представљала средиште отпора националистичком лудилу и међуетничком истребљењу. Док су у Србији и Хрватској преовладале екстремно националистичке снаге, у Босни су партизани успешно водили борбу против фашиста и квислинга, за поновно уједињење раскомадане домовине. Игман, Козара, Неретва, Сутјеска, Јајце, Дрвар, само су неки од топонима који подсећају на упорну борбу наших народа у Босни и Херцеговини. Можда је кобна грешка партизана била што су након ослобођења узели Београд, а не вишенационално Сарајево за главни град СФР Југославије.

РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Није тајна да је Србија створила Републику Српску, када је 1992. године послала војску, специјалце и добровољце, те нахушкала, наоружала и организовала Србе у Босни и Херцеговини. Читаве области једне мултикултурне државе су војском запоседнуте, етнички очишћене и проглашене српском територијом. Тзв. Република Српска, та жалосна творевина која покушава да буде српскија од саме Србије, показатељ је наше незрелости за заједнички живот, поштовање ближњега и прихватање различитости. Ово патолошко стање је уродило стравичним прогонима и покољима наше иноверне браће, које историја памти као босански геноцид.
Током рата су на територијама под српском контролом џамије систематски уништаване. Фрапантан пример је Бања Лука, у којој су све градске џамије (њих шеснаест) уништене уз садејство градских власти, иако у граду није било изравних ратних дејстава. С друге стране, у Сарајеву, које је годинама било под српском опсадом, иако неке српске цркве јесу уништене (неке услед самог српског гранатирања), оне нису систематски уништаване.
У Босни није окончан рат, у Босни је замрзнут сукоб. Довољан је летимичан поглед на међуентитетске границе Босне и Херцеговине да бисмо видели да је то само залеђена линија фронта у братоубилачком грађанском рату. Рат у Босни и Херцеговини никада није завршен. Данас се води путем политике да би сутра поново могао оружано ескалирати. Босни је потребан трајан, праведан и одржив мир. Тзв. Дејтонски мир је суштински неправедан, јер је зацементирао резултате етничког чишћења несрпског становништва Вишеграда, Зворника, Бијељине, Приједора, Фоче, Сребренице и многих других градова Босне и Херцеговине. Трагичним сплетом догађаја, Сребреница данас припада Републици Српској. Србија мора јасно осудити запоседање територије истребљењем, да би показала да је раскрстила са идеологијом ширења територије, која је предуго усмеравала њену унутрашњу и вањску политику. Србија заиста нема разлога да подржава Републику Српску, тај остатак њене несрећне политике 1990-их.
Србија је покушала да убије Босну и Херцеговину. Убијајући Босну, Србија је убијала и себе, јер се екстремизам из Републике Српске враћао као бумеранг убијајући грађанску Србију. Надам се да ће Босанци опростити нашим потомцима. Такође се надам да наши потомци никада неће опростити својим прецима. Нека нам други опросте наше лудило. Ми сами себи никада не смемо опростити. Убили смо део свог народа у Босни.

ЦИВИЛИЗАЦИЈСКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ

Босна и Херцеговина је отворена могућност нашег заједничког живота, православаца, католика и муслимана истог језика. Политичка идеја Босне и Херцеговине је начело суживота наспрам племенске подељености, верска трпељивост наспрам верске искључивости.
Многи грађани Босне и Херцеговине су доспели у тужну ситуацију да под утицајем хушкачке пропаганде презру своју домовину. Познајем многе босанске Србе који презиру Босну а обожавају Србију. Они грдно греше. Као припадник српског народа, као Србин из Србије, поручујем мојим сународницима, Србима из Босне – Србија није ваша мајка, ваша мајка је Босна. Немојте презирати земљу наших отаца. У Босни наш народ живи већ вековима. У средњем веку, када Србија није ни постојала, већ само вазална кнежевина Рашка, наши преци су у краљевини Босни одолевали разним моћницима са истока и запада.
Босна никада није била у саставу Србије, и уколико има правде, никада неће ни бити. Најмоћнији српски средњевековни владари, као што су Стефан Немања и Душан Силник, нису успели да укључе Босну у своју државу. Вековима касније, то није пошло за руком ни Слободану Милошевићу. Србија ни не треба да тежи да осваја и припаја Босну, већ треба да буде са њом у заједници на равноправним основама.
Србија од Босне треба да научи различитост. За разлику од Србије, Босна има дугу традицију мултикултуралности. Концепт босанства почива на суживоту различитих верских традиција и има капацитета да интегрише људе различитих етно-религијских традиција који деле исти географски простор. Концепт српства, нажалост, нема тај капацитет, јер почива на принципу верске искључивости. Он је искључив у својој бити, не само према другим народима, већ и према сународницима који не припадају православљу. Логичан исход политике искључивости је истребљење. Није случајно што је српство дефинисао управо епископ Његош у контексту истребљења домаћих муслимана (тзв. „истрага потурица“). Овај концепт делује дезинтегративно чак и по саму Србију, онемогућујући јој да постане држава свих својих грађана, односно модерна политичка нација. Стога неки критичари предлажу редефинисање концепта српства на принципу интеграције.
Сарајево често називају балканским Јерусалимом, јер се у његовом центру једна до друге налазе исламска, православна, католичка и јеврејска богомоља. Београд се, нажалост, не може похвалити таквим поштовањем својих различитих наслеђа – београдска синагога и џамија су скривене и гетоизиране, београдски будистички храм, један од првих у Европи, одавно је запуштен и срушен. Пејзажом Београда суверено доминирају искључиво православни храмови. Београд се упорно одриче сопствене прошлости – од некадашњих двестотињак џамија у Београду, опстала је само једна, а и она је спаљивана. Изгледа да наш град још увек није довољно зрео да видно истакне своје различите традиције. Да би израстао у истинску метрополу, Београд мора прихватити своју различитост.
Босна је срце Балкана. Босна и Херцеговина је географско, језичко и етничко средиште нашег народа подељеног религијом, док су Хрватска и Србија западна и источна периферија. Уколико се муслимани, католици и православци нашег језика одлуче на суживот у Босни и Херцеговини, то ће се благотворно одразити на све суседне државе.
Заједничка Босна и Херцеговина тренутно не постоји. Варвари још од рата покушавају да раскомадају Босну и Херцеговину на завађене етно-религијске ентитете, представљајући политику апартхејда и сегрегације као нешто пожељно. Од половине вишерелигијске државе је направљена верски искључива парадржава Република Српска. У осталим деловима је успостављена превласт Бошњака или Хрвата. Стварност је премашила најлуђа предвиђања сарајевских надреалиста, укључујући измишљање нових језика и поделу деце по националној основи у вртићима и школама. Излаз из оваквог стања треба тражити у укидању ратних ентитета и окретању обласним аутономијама, невезаним за националну припадност. Живела заједничка Босна и Херцеговина, у чијим ће се школама учити један језик, јер се један језик говори у народу.
Велика је ствар што Босна и Херцеговина још увек постоји. Као једина вишенационална држава на Балкану, она је трн у оку свим националистима, посебно након распада наше заједничке државе СФРЈ. Неуспехом Југославије пали смо један велики испит из суживота. За заједнички живот нам је преостала још само Босна и Херцеговина.
Босна нам је једина нада!“

Glas Bosne/Kokodix.com

Пешчаник-ове небулозе