Седи Четник на камену
Архиве
All posts for the day 15. новембра 2014.
Пентагон забринут због планова РФ за коришћење авијације дугог домета
© Photo: AP/Pablo Martinez Monsivais
Министарство одбране САД је забринуто због планова РФ да користи авијацију дугог домета за летове дуж граница Русије и у водама Северног леденог океана, изјавио је на прес-конференцији шеф Пентагона Чак Хејгел.
Министар одбране РФ Сергеј Шојгу је у среду саопштио да ће авијација дугог домета почети да обавља летове дуж граница Русије и у водама Северног леденог океана, као и да обезбеђује војно присуство у западном делу Атлантског и у источном делу Тихог океана, у водама Карипског базена и Мексичког залива. Осим тога, оне је рекао да су се у јединицама авијације дугог домета значајно повећали временски параметри бојевог дежурства и летова у току године.
Према речима Хејгла, те изјаве изазивају забринутост САД, јер се ради о одговорности. коју морају да сносе све државе.
„Одговорно понашање је обавезно за све државе. И, ови разговори, који иду из Русије, поводом агресивније употребе авијације дугог домета, посебно у региону Мексичког залива и Карипског базена, нису корисни“, изјавио је Хејгел.
Беко, Шешељ и почетак великих догађаја
1.
Свашта ће се наредних дана причати, тек у Мишу Бека тешко да је могао да пуца слободан стрелац, група социјалних осветника у радничким комбинезонима или шака ситних криминалаца. Пре свега, то су били професионалци. Али да си и то, па да пуцаш у Мишу Бека – човека који је боље од свих олигарха знао политику, боље од свих политичара знао бизнис, а о обоје размишљао брже и од једних и од других – за то мораш да питаш горе, под условом, наравно, да ти одгоре већ нису наручили убиство.
Проблем је, међутим, што је појам „горе“ у Србији последњих месеци дифузнији него пре, готово као у последњој години Милошевића и у првом годинама петооктобараца. Горе је власт, горе су западне службе са својим дугим прстима у српском подземљу, горе је неколико моћних неформалних група и лобија са везама у свим поменутим деловима „горњег дома“ Србије. Уосталом, убиства људи Бековог калибра и могућа су само кад се тачно не зна шта је горе и кад сви актери на позорници једино знају да то нису ни Бог ни полиција.
Наравно, све ће то дубоко уздрмати Србију, чија власт последњих месеци не пита за цену, купујући стабилност на дане, чак и сате. Отуд, меци у најутицајнијег пословног човека у Београду показују како се цивилни аргументи у српском расплету исцрпљују и како на њихово место ступају аргументи крви.
2.
Не треба претеривати ни са мотивима Хашког суда да ослободи Војислава Шешеља – ослободили су га пре свега због себе и процеса који их дубоко компромитује – још мање треба крити радост због тога што се у Србију макар неко из Хага вратио као победник. Шешељева победа је без сенке иако ни они који су му се у Београду обрадовали ни они које брине не осећају као фактор стабилизовања Србије повратак војводе, који је тај чин најпре добио, а тек онда га у Хагу заслужио. Уосталом, ни сам о себи Шешељ не размишља као о стабилизујућем фактору.
У деценији у којој су сви српски лидери губили утакмице код куће, он је своју победу остварио дубоко на гостујућем терену и његово робијање описати мање него као чин једног дуготрајног, дакле не афективног, јунаштва у времену у коме Срби сличних примера нису имали, ствар је која се не да избећи. Шешељ је значењем напуњена политичка чињеница, која шаље поруку како се отпор Империји ипак да преживети, уз припадајућу цену, наравно.
Отуд његов политички проблем на свој начин произлази из његове историјске величине. Јер међу Србе се из више временске димензије вратио човек који се током свог првог боравка у политици истакао и изјавом да се једно прича у изборној кампањи а друго после избора. Дошао је да се увери у оно што нико није веровао – да су у српској политици Шешељ постали готово сви, а дошао је из оне стварности у којој му нико од њих није био ни до колена.
У широкој слици жив Шешељ је симболичка порука о великим променама које су пред нама; на оној дневнополитичкој готово да није више од покушаја Бековог убиства. А она гласи: у очекивању завршнице све стране на таблу износе све своје фигуре. Гледајући њихову снагу и наслућујући у мраку играче који стоје иза њих не може се отети закључку да ће се Србија трести.
3.
Последњих месеци отворено је превише рана на телу Вучићеве владе да би тврдње како се она налази под тешким западним притиском и како се Србија дестабилизује споља могле бити побијене. Уосталом, то јој признаје и сам Шешељ. Али то није њен једини, чак ни највећи проблем. Проблем настаје тамо где се они који тврде да су све то Вучићеве измишљотине позивају искључиво на понашање власти, која, руку на срце, на притиске не одговара ни нормално ни као неко ко у тим околностима тежи неопходној унутрашњој консолидацији. Уместо тога, она повећава друштвену хистерију, производећи суштински исти ефекат као и снаге које дестабилизују земљу.
Наиме, власт тврди да јој ране отварају због самосталне политике коју води иако се она тешко може описати као самостална. Рекло би се да је овде по среди нешто друго: западне силе, САД и Велика Британија пре свих, схватају да им није остало превише времена, осећајући надолазећу снагу Русије, па и кретања у српском друштву, у коме се синтагма „колонијална окупација“ изговара и гласније и чешће него пре две године. Дестабилизација која се производи јесте ломљење кичме, којим је за кратко време неопходно Србију ставити на пут без повратка, одакле јој за дуги низ година више неће пасти на памет да би могла да промени или бар релативизује актуелну геополитичку парадигму. А то ће рећи да је за кратко време неопходно компромитовати до краја сваку идеју о везивању Србије за Русију. Такође је неопходно Србију за што краће време оставити без иједног привредног и природног ресурса, укључујући и радно становиштво, на коме би могла да планира своју обнову.
То је видљиво не само из смера притисака који су се навалили на Србију него и из понашања власти. Она се јавно жали на стране притиске, али истовремено испуњава готово све услове који се пред њу постављају, посебно оне дестабилизујуће, што баш и није закономерно понашање. Са једне стране, власт тако уверава западне силе како је притисак најделотворније средство рада са Србијом, што ће, наравно, и притиске и друштвену ентропију само појачавати, а не смањивати. Са друге стране, сваку могућу подршку која би могла да уследи пред чињеницом да се влада налази под чизмом странаца она унапред дезавуише јер на готово сваки страни захтев одговара предусретљиво, отварајући простор на коме би се против ње могле наћи и суверенистичке и оне снаге коју подршку за себе траже у западним амбасадама.
4.
Другим речима, на плану најдубљих стратешких питања влада реагује дневно и самим тим контрадикторно. На тај начин она себе и Србију исписује као субјекта, прилагођавајући се дневно страним захтевима – руским или западним, који су већ тог тренутка јачи. А у свету у коме се Русија снажно појављује на вратима Балакна, чак ни та сила, која према Србији показује много више добре воље од друге стране, не може више бити стаблизујући фатор јер и она својим утицајем истискује преслабу владу из поља доношења стратешких одлука.
Управо то производи слутњу да ће Србија наредних пола године, до када би могла да траје битка великих сила за њу, све мање реаговати као политички фактор, а све више као дезоријентисани борац у ригу. На крају, геополитички избор Србије могао би да се опосли међу великима, без њеног озбиљног учешћа и кандидовања српских инетреса у томе. Другим речима, српски геополитички избор може да се опосли без стварног учешћа и Србије и српске владе. А то је опасније од ходања по минском пољу.
5.
Уколико српска влада настави да игра дезоријентисано, уместо да се постави као окупљајући друштвени фактор – а инерција је вуче управо у том правцу – она ће ускоро постати фактор друштвеног раскола. Наиме, она, по свом културном обрасцу, није део либералне Србије, чак ни пошто је уместо ње странцима изручила Косово и Метохију; она је истовремено разочарала припаднике националне Србије, прихватајући разорни политички и економски модел либералне. Тако је једна стратегија, која се у првим годинама Вучићеве владавине показала као win-win, не мењајући се суштински, услед динамичних међународних и унутрашњих околности постала lose-lose.
Онај ко се радује томе показује само да уме да мрзи Вучића, али не уме да воли Србију. Јер претња да Србија у свој геополитички расплет уђе не само без чврсте геополитичке идеје него и без унутрашњег обједињујућег фактора, упућује да ће то бити не само пад са највеће висине него пад и на најтврђе тло.
6.
Хоће ли Србија за овако кратко време и под овако неповољним условима моћи да формира тај обједињујући фактор, скоро да постаје више питање њене среће него умећа и прилика које је створила. Отуда и покушај убиства Бека и повратак Шешеља могу лако бити прочитани као фактори дестабилизације, али проблем је што Србије иде у таквим правцу да би за њу фактор дестабилизације усоро могла да буде и зимска појава Деда Мраза. То је оно кад против вас ради баш све што се догоди. Буквално све.
Извор: Нови Стандард
Михаило Меденица: Самсон Вулин и Далила Вучић
14 петак нов 2014
Posted in Стање туђих ствари
Вулину је изгледа ипак сва снага била у коси, док га Далила Вучић није ошишала, утегла у одело, затегла кравату малко прејако и пазарила неколико бројева мањи веш, колико да делује као да му се увек пишки, а жбуња нигде.
Јуче је сирома деловао као дечарац којем су се мама и тата сакрили у шпајиз, а њега подметнули да отвори врата кад неко звони и каже: „Извините, чика Шешељу, мама и тата нису тренутно код куће и не знам кад ће се вратити“…
Заправо, тако је деловао до тренутка када се авион из Холандије приземљио на овдашњи аеродром, а онда је почео панично да запева к’о сеоска млада која је први пут видела ону мушку работу, па унезверено кренула да трчи селом и подврискује: „Беж’те жене, иде нешто велико и све ће да нас по.ебе, изгледа“!
Није га било само у временској прогнози, или ми је промакло, мада би и ту најавио ново ледено доба, с обзиром да се Шешељ вратио и да за Србију више нема сунчаних дана.
Тачније, лепо би било да се брине због Србије, међутим његов матерински инстикт проради само кад осети да је Велики вођа угоржен, или он процени да је тако, а то је отприлике три пута дневно, минимум.
Пресамити се у кадру, утањи глас, закука ко Стојанка мајка Кнежепољка, превали преко дрхтавих усана неку о дестабилизацији Србије, још једној у низу завера против нас, покушају сила мрака и безумља да ударе на саме темеље државе, који су уједно и потпетице Алека олимпског, а онда навру сузице, крене млеко из материнских груди, па отрчи из кадра к’о девојана наког проглашења за мис мокре мајце.
И све би то било још и симпатично да није, рекох, реч о Александру Вулину, безгрешно зачетом на некој од седница ЈУЛ-а својевремено, док је овај исти Алек мантрао о слању добровољаца за Ирак, Иран, Египат и остале дестинације, к’о промотер неке туристичке агенције.
Пријатељи, ако сте се толико поплашили Шешељевог повратка, ако толико стрепите од његове политичке тежине и моћи да мобилише опозициони корпус – боље да одмах испразните фиоке и раздужите министарска седала, јер приче о све јачој, богатијој, респектабилнијој и просперитетнијој Србији падају у воду! Пардон, у Београд на води и метро који је таман требао да буде прокопан, али се, ето, вратио Шешељ, па ће сад да легне пред багер и не дозволи никакво раскопавање града, а камоли наводњавање…
До јуче сте се клели у Америку, на Молитвеном доручку било вас је као да је народна кухиња, а данас вам директно из Дизниледна урушавају темеље државе, не опраштајући вам Путина и војну параду, како кажете?!
Не, господо, пре ће бити да су вас употребили за шта сте били најкориснији, па се заиграли новом крпењачом, остављајући вас иза корнер линије, као секундарну сировину…
Ипак, биће пре и после свега да ни Америка ни Русија немају баш никакве планове с вама, јер и сами не знате шта ћете са собом, јер глад је све јача, а демагогија све тања!
Какав Шешељ, какви бакрачи, па вама се данас отуђени центри моћи, завере и завереници привиђају грђе него деведесетих, када сте нас етикетирали к’о бофл кинеску робу!
Да није Шешељ ипак огледало у које сте избегавали да се погледате минулих година, а?
Шта од јутрос видите кад се погледате?
П. С. Дајте, колеге, форе ради нек неко објави како се Мира Марковић враћа у Србију, молим вас! Па, уштиркани Самсон би заграбио на она закључана врата, док су очух и маћеха још у шпајзу и заурлао: „Мамааааа, ови су ме киднаповали, ошишали и против моје воље одвели у неку зграду у Немањиној, где су ме злостављали да будем министар и Алекова гувернанта! Води ме, мама, хоћу опет да бранимо мостове и причамо глупости, мада ми то ни ови нису бранили, али једна је мајка“…
Објављено уз дозволу аутора блога Два у један.
Михаило Меденица: Самсон Вулин и Далила Вучић
14 петак нов 2014
Posted in Стање туђих ствари
Вулину је изгледа ипак сва снага била у коси, док га Далила Вучић није ошишала, утегла у одело, затегла кравату малко прејако и пазарила неколико бројева мањи веш, колико да делује као да му се увек пишки, а жбуња нигде.
Јуче је сирома деловао као дечарац којем су се мама и тата сакрили у шпајиз, а њега подметнули да отвори врата кад неко звони и каже: „Извините, чика Шешељу, мама и тата нису тренутно код куће и не знам кад ће се вратити“…
Заправо, тако је деловао до тренутка када се авион из Холандије приземљио на овдашњи аеродром, а онда је почео панично да запева к’о сеоска млада која је први пут видела ону мушку работу, па унезверено кренула да трчи селом и подврискује: „Беж’те жене, иде нешто велико и све ће да нас по.ебе, изгледа“!
Није га било само у временској прогнози, или ми је промакло, мада би и ту најавио ново ледено доба, с обзиром да се Шешељ вратио и да за Србију више нема сунчаних дана.
Тачније, лепо би било да се брине због Србије, међутим његов матерински инстикт проради само кад осети да је Велики вођа угоржен, или он процени да је тако, а то је отприлике три пута дневно, минимум.
Пресамити се у кадру, утањи глас, закука ко Стојанка мајка Кнежепољка, превали преко дрхтавих усана неку о дестабилизацији Србије, још једној у низу завера против нас, покушају сила мрака и безумља да ударе на саме темеље државе, који су уједно и потпетице Алека олимпског, а онда навру сузице, крене млеко из материнских груди, па отрчи из кадра к’о девојана наког проглашења за мис мокре мајце.
И све би то било још и симпатично да није, рекох, реч о Александру Вулину, безгрешно зачетом на некој од седница ЈУЛ-а својевремено, док је овај исти Алек мантрао о слању добровољаца за Ирак, Иран, Египат и остале дестинације, к’о промотер неке туристичке агенције.
Пријатељи, ако сте се толико поплашили Шешељевог повратка, ако толико стрепите од његове политичке тежине и моћи да мобилише опозициони корпус – боље да одмах испразните фиоке и раздужите министарска седала, јер приче о све јачој, богатијој, респектабилнијој и просперитетнијој Србији падају у воду! Пардон, у Београд на води и метро који је таман требао да буде прокопан, али се, ето, вратио Шешељ, па ће сад да легне пред багер и не дозволи никакво раскопавање града, а камоли наводњавање…
До јуче сте се клели у Америку, на Молитвеном доручку било вас је као да је народна кухиња, а данас вам директно из Дизниледна урушавају темеље државе, не опраштајући вам Путина и војну параду, како кажете?!
Не, господо, пре ће бити да су вас употребили за шта сте били најкориснији, па се заиграли новом крпењачом, остављајући вас иза корнер линије, као секундарну сировину…
Ипак, биће пре и после свега да ни Америка ни Русија немају баш никакве планове с вама, јер и сами не знате шта ћете са собом, јер глад је све јача, а демагогија све тања!
Какав Шешељ, какви бакрачи, па вама се данас отуђени центри моћи, завере и завереници привиђају грђе него деведесетих, када сте нас етикетирали к’о бофл кинеску робу!
Да није Шешељ ипак огледало у које сте избегавали да се погледате минулих година, а?
Шта од јутрос видите кад се погледате?
П. С. Дајте, колеге, форе ради нек неко објави како се Мира Марковић враћа у Србију, молим вас! Па, уштиркани Самсон би заграбио на она закључана врата, док су очух и маћеха још у шпајзу и заурлао: „Мамааааа, ови су ме киднаповали, ошишали и против моје воље одвели у неку зграду у Немањиној, где су ме злостављали да будем министар и Алекова гувернанта! Води ме, мама, хоћу опет да бранимо мостове и причамо глупости, мада ми то ни ови нису бранили, али једна је мајка“…
Објављено уз дозволу аутора блога Два у један.
Ђакон Ненад Илић: Тамни вилајет или Политичка народна прича која (не) тражи тумачење
14 петак нов 2014
Posted in Стање туђих ствари
Кад западнеш у Тамни вилајет, прво што пожелиш је да што пре из њега изађеш. Владари Тамног вилајета желе да те у њему задрже. Због тога упосле фењерџије који пред тобом носе чкиљаво светло. Ти наравно идеш за светлом ма колико оно чкиљаво било. Зна се да фењерџије, кад се уморе или зараде довољно, или кад их отпусте – предају фењер следећим фењерџијама. А ти, надајући се да ће те фењер довести до дневног светла, идеш за било ким ко га носи.
Најгоре је ако се толико навикнеш на фењер да заборавиш како се уопште може изаћи на светло. Још ако ти загонетни глас, уз умножени ехо, говори у Тамном вилајету оно чувено „Ако узмеш ово камење кајаћеш се, а ако не узмеш опет ћеш се кајати“, хтео – не хтео, више ћеш се забавити камењем под ногама него тражењем излаза.
Има фењерџија који ћуте, а има фењерџија који причају, много причају, о фењеру и о себи. Пошто је посао фењерџије добро плаћен, фењерџије заправо највише говоре о себи. Не би ли ти навијао за њих да што дуже носе фењер и тако што више и зараде. Пре него што оставе фењер другоме они ће наравно покушати, а у томе обично и успевају, да будзашто откупе камење од оних који га скупљају и с муком носе. Ионако му се вредност, док си у Тамном вилајету, не зна. Фењерџије предају то камење владарима Тамног вилајета, јер то је један од главних услова под којим ступају на посао фењерџије.
Камења је тако временом све мање, пут под ногама је све чистији али он и даље не води нигде, а пошто си уморан од тумарања по мраку, вртећи се у круг, ипак корачаш све теже.
Владари Тамног вилајета допуштају ти да у њему радиш шта год хоћеш, само не допуштају и да из њега изађеш. Кад се помириш са тим да ћеш у Тамном вилајету умрети, ти си заправо већ и умро, а да то и не знаш. А фењерџије и даље раде свој посао. Они живе уместо тебе. Причају ти о томе како се они осећају, шта уместо тебе мисле и шта уместо тебе желе, због чега су тужни. због чега су весели. И ништа се друго у Тамном вилајету не чује. Ходајући мртваци су и за ту замену живота захвални.
Владари Тамног вилајета с времена на време допуштају да учествујеш у бирању новог фењерџије. Тад се и полуживи и мртви посвађају, а у ходницима тамног вилајета најгласнији су ужурбани кораци и гурање оних који би да се домогну фењера. С разлогом, многи се гаде фењерџија, слугу владара Тамног вилајета. Владарима то не смета. Пошто им и није важно ко ће носити фењер, већ само да се фењер креће и да те задржава у Тамном вилајету.
На крају многи забораве да им уствари није потребна светлост фењера већ јарка дневна светлост.
Има један мали број саблазнитеља који тврде да је једини начин да се изађе из Тамног вилајета – да се фењер разбије и да се укине посао фењерџије. Да се забрани поновно паљење фењера, и избор фењерџија, све док се не изађе на дневно светло. Они верују да ће суочавање са мраком Тамног вилајета, ма колико страшно било, баш зато што је неиздрживо, натерати заробљени народ да пронађе излаз. А на дневном светлу ионако све функционише другачије него у Тамном вилајету. Старо знање, од пре уласка у Тамни вилајет, памте малобројни, а оно каже да се фењер на дневном светлу – гаси. На дневном светлу се јасно види ко је за шта способан и колико може да буде другима користан.
Малодушни кажу да владари Тамног вилајета никада неће допустити такву саблазан и да ће по сваку цену сачувати светињу фењера. А малобројни подсећају да владари Тамног вилајета не живе у самом Тамном вилајету и да на дневном светлу има и других владара сем њих. На дневном светлу моћ владара Тамног вилајета много је мања.
За почетак – довољно је само да се подсетимо да не морамо заувек за фењером, кажу саблазнитељи.
Док корачаш кроз мрак за фењером, расмисли: да ли те заиста занима ко би још могао да носи фењер и шта ће да ти говори док га носи.
15. 11. 2014. 05:41х | Вести| фото: Бета/АП/Б.Ц.
Смртна казна за америчког „четника“
У америчкој држави Пенсилванији подигнута је оптужница против Ерика Метјуа Фрејна, 31-годишњег поклоника четничке традиције која га терети да је 12. септембра убио полицајца Брајана Диксона и ранио његовог колегу Алекса Дагласа. Тужилаштво се изјаснило да ће тражити смртну казну за Фрејна.
Ухапшен после потере која је трајала 48 дана: Ерик Фрејн
Да подсетимо, Фрејн, некадашњи студент руског и српског језика, из заседе је отворио снајперску ватру испред касарне државне полиције у Блуминг Гроуву. Побегао је после злочина, а ФБИ га је одмах ставио на листу 10 најтраженијих људи у Америци и била је расписана награда од 175.000 долара за сваку информацију која би помогла у хапшењу. Истовремено, становништво је упозоравано да је Фрејн наоружан и изузетно опасан, пошто је војно обучен и стручњак за преживљавање. Чак је било затворено неколико школа.
Свирепи експеримент
У Пенсилванији се за извршење казне користи смртоносна ињекција. Међутим, европске фармацеутске компаније због забране ЕУ однедавно не извозе производе за ту сврху, па се у Америци примењује експериментална хемикалија.
Забележен је такав „експеримент“ у Охају, кад је осуђеник Денис Мекгвајер дуго умирао и за то време неколико пута крикнуо. Све то су посматрала његова одрасла деца.
Забележен је такав „експеримент“ у Охају, кад је осуђеник Денис Мекгвајер дуго умирао и за то време неколико пута крикнуо. Све то су посматрала његова одрасла деца.
Фрејн је припадао јединици за симулацију војних дејстава Источни вук. Управо су у тој јединици Фрејна назвали Вук, а љубав према српској униформи показао и на фотографијама које је поставио на свој Фејсбук профил. Показао је да воли српску традицију и фотографијом испред Храма Светог Саве у Београду.
Потрага за њим трајала је 48 дана, и у њој је учествовало око 1.000 полицајаца и агената са хеликоптерима, оклопним возилима и софистицираном технологијом за праћење. Проблем властима у откривању и хапшењу Фрејна било је то што је он побегао у планине Поконо, а у дивљини се сналазио као звер. Чак је провоцирао потеру тако што је оставио за собом празну паклу Дрине с филтером.
Фрејново је ухапшен 56 километара јужно од места на коме је извео напад испред напуштеног хангара за авионе у пенсилванијском одмаралишту Танерсвил.
Полиција се понадала да ће хапшењем да расветли мотив злочина, за који сумњају да је припреман шест месеци.
– Ерик Фрејн је напад на полицију доживео као мисију. Плашили смо се све време да ће да изађе из шуме и убије још полицајаца, а можда и цивила – рекао је комесар пенсилванијске полиције Френк Нунан.
На првом саслушању Фрејн је рекао истражитељима да је пуцао на полицајце јер је желео да промени владу.
О причешћу
Старац Јосиф Исихаста
Треба да имамо на уму да страхопоштовање пред тајном Светог Причешћа не треба да прерасте у неувереност, тугу и мрзовољу, што у нашој души може да изазове сумњу у неопходност причешћа. Преподобни Јефрем Сиријски је писао: „Бојим се да се причестим као недостојан, али још више се бојим да останем без причешћа да не бих погинуо“
Једном је нека жена исповедила једном сада већ почившем епископу да је непрекидно увиђала своју недостојност и да зато није смела да приступа светој Чаши, а кад је и приступала, мучила се. Епископ је тој жени рекао:
– Кад сматрате себе недостојном управо тада и приступајте, а кад сматрате себе „достојном“ тада ми то реците и ја вам нећу допустити да се причестите.
Разуме се, пред причешће не треба без разлога да духовно мучимо себе. Ако имамо дубоки осећај сопствене недостојности, онда са надом на милост Божију можемо да приступамо причешћу без икаквих душевних мука. Преподобни Серафим Саровски је говорио: „Благодат коју дарује причешће тако је велика да ће човек, ма колико био недостојан и грешан и макар био од главе до пете покривен ранама грехова, само ако Господу, Који све нас искупљује, приступи са смиреном свешћу о својој великој грешности, бити очишћен благодаћу Христовом, да ће све више светлети и сасвим се просветлити, и спашће се“.
Један од послушника Саровског манастира исповедио се пред причешће, али ипак није решио да се причести. Налазећи се у олтару за време служења Литургије, мислио је: „Због своје недостојности, по суду Божијем бићу сажежен огњем или жив прогутан од земље, чим приступим Чаши“. Тако је размишљао у присуству преподобног Серафима Саровског. Прозревши мисли послушника, свети га је позвао и рекао:
– Ако бисмо океан испунили нашим сузама, ни тада не бисмо могли да задовољимо Господа за то што Он бесплатно дарује, хранећи нас Својим Пречистим Телом и Крвљу, који нас умивају, очишћују, оживљавају и васкрсавају. Дакле, приступи без сумње и не смућуј се: само веруј да су то истинско Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа који се дају за исцељење свих наших грехова….
15.11.2014
Свети Мученици Акиндин, Пигасије, Анемподист, Афтоније, Елпидифор и други с њима
Хришћани из Персије; пострадали у време цара Сапора (Саворија), 355. године. Прва тројица беху слуге на двору истога цара, но тајно служаху Христу Господу своме. Када беху оптужени и на суд пред цара изведени, упита их цар, откуда су. На то они одговорише: „Отечество наше и живот наш јесте Пресвета Тројица, јединосуштна и неразделна, Отац и Син и Дух Свети, један Бог”. Цар их удари на велике муке, но они све јуначки отрпеше са псалмопјенијем и молитвом на устима. За време мучења и тамновања јављали им се ангели Божји више пута, а једном и сам Господ Христос као човек „са лицем светлим као сунце”. Када један од мучитеља, Афтоније, виде чудо, како олово кипеће не нашкоди мученицима, поверова и Христа и узвикну: „Велики је Бог хришћански!” За то одмах би посечен. И многи други видеше и вероваше. Тада цар нареди, те зашише у кожане мехове Акиндина, Пигасија и Анемподиста, и вргоше их у море. Но јави се из онога света свети Афтоније са три светла ангела, изведе свете мученике на сухо и ослободи их. Елпидифор беше царев велможа. Када изјави да је хришћанин и изобличи цара за убијање невиних хришћана, цар га осуди на смрт. И би посечен Елпидифор и око седам хиљада других хришћана с њим. А она тројица првих мученика беху најзад бачени у пећ огњену, са двадесет осам војника и са мајком царевом, пошто и ови вероваше у Христа – и тако у пламену предадоше душе своје праведне у руке Господа свога.
ДЕТАЉНИЈЕ
Свети Преподобни Маркијан Кирски
Из града Кира у Сирији. Одликовао се како благородством порекла, тако и красотом тела. Оставио све Христа ради, и повукао се у пустињу Халкидску на подвиг отшелнички. Савременик патријарха Флавијана Антиохијског и царева Констанција и Валента. У његовој келији ноћу светлила светлост божанска, према којој је читао Свето Писмо, и није имао никад потребу у другој светлости. Чудотворац велики за живота и по смрти. Пред смрт наредио своме ученику Јевсевију да сакрије тело његово и потајно га сахрани, због многих обожаватеља. Упокојио се у Господу 387. године.
ДЕТАЉНИЈЕ
Свети Свештеномученик Викторин, Епископ Патавски
Многи држе, да је био Словенац по пореклу. Блажени Јероним истиче га као мужа учена и благочестива. Знао је боље грчки него латински. Писао тумачења неколиких књига Старог и Новог Завета. Пострадао за веру Христову око 303. године.
ДЕТАЉНИЈЕ
Свете Мученице Кириакија, Домнина и Домна
ОBE свете мученице пострадаше за Христа мачем посечене.
![Свети Василије Велики: Прва беседа о [Великом] посту](https://pravoslavnisvet.files.wordpress.com/2015/02/i46352.jpg?w=40&h=40&crop=1){kind=small}
Православни Свет 