Поштовани пријатељи….
Љубиша Радовић, оснивач овог блога, добар човек, златних руку и неко кога сам имао част сматрати пријатељем….УМРО ЈЕ ДАНАС У КРАЉЕВУ….
СЛАВА МУ !
Свети Григорије, Епископ Ниски
|
Свети Преподобни Амон
|
Свети Преподобни Маркијан
|
|
Свети Преподобни Доментијан
|
| (Житија Светих за данас) |
| Дух дарове држи, Дух дарове дели, Неком милост благу, неком разум смели. Некоме изрјадну девичку чистоту, Неком љубав живу, ил’ ума правоту По јачини вере Дух дар нов домеће: Порасте ли вера што брда покреће, Ризница је Духа, отворена тада И дар на дар, ко дажд, на вернога пада. Због велике вере Григорије свети Висини духовној ко оро узлети. Због велике вере и свети Маркијан Милошћу небеском беше обасијан: Гpигop’јy се даде светлост богословља. Маркијану милост — јелеј славословља. O небесни Душе, Господе и Царе, Ни нам не ускрати твоје чудне даре, Но молитвом Твојих избраних сасуда Спаси нас осуде у дан Страшног Суда. |
РАСУЂИВАЊЕ |
 |
| Сујетљивост због одела нарочито узима маха у наше време. Ко нема чим другим да се горди, тај се горди оделом. А онај ко би имао чим другим, драгоценијим од одела, да се горди, тај се и не горди. Као што злато што не излази на површину земље, тако се ни духовне вредности једнога човека не показују споља. Прича се како је неки знаменити филозоф видео једнога младића, како се горди својим оделом, па му приђе и шапну на ухо: „То исто руно носио је пре тебе ован, па ипак је био само ован!“ — Бити хришћанин и гордити се оделом још је луђе него бити цар и гордити се прашином под ногама својим. Док је св. Арсеније носио златоткано одело у царском двору, нико га није називао Великим. Великим је назват онда када се безобзирно сав предао служби Богу и обукао у дроње. |
СОЗЕРЦАЊЕ |
|
| Да созерцавам нишчету Господа Исуса и то: 1. нишчету цара који се роди у пећини, 2. нишчету најбогатијега који гладова и жеђова, 3. нишчету Свемоћнога у општењу с нишчим на земљи. |
БЕСЕДА |
|
| о задовољењу с оним што нам је најнужније А кад имамо храну и одећу, будимо задовољни (I Тим. 6, 8) Апостоли Божји учили су друге оном што су они сами животом својим испунили. Кад су имали храну и одећу, они су били задовољни. Чак и кад се дешавало да нису имали ни храну ни одећу, они су били задовољни. Јер њихово задовољство није притицало споља него је извирало изнутра. Њихово задовољство није било тако јевтино као задовољство животињско, него скупље, много скупље и ређе. Задовољство унутрашње, задовољство од мира и љубави Божје у срцу, то је задовољство виших људи, то је било задовољство апостолско. У великим борбама генерали се одевају и хране као и прости војници, и не траже задовољства у храни и оделу него у победи. Победа је главно задовољство оних који се боре. А хришћани су, браћо, у борби непрестаној, у борби за победу духа над материјом, у борби за преодолење вишег над нижим, човека над скотом. Није ли, дакле, више него смешно водити борбу а не бринути о победи него о спољним украсима и накитима? Није ли глупо давати знаке распознавања своме непријатељу? Наш невидљиви непријатељ радује се сујетљивости нашој, и подржава нас у свакој сујетној помисли, и запошљава нас свим могућим неурачунљивим ситницама и дангубицама, само да би навалио на наш ум тешки заборав односно онога због чега смо ми на земљи. Он нам представља ништавно важним, и споредно главним, и погубно корисним, само да би однео победу над нама и срушио нас заувек. Господе свети, крепки и бесмртни, који си нас од блата сазидао, и у блато душу живу удахнуо, не дај, Господе, да блато надвлада! Помози духу нашем да увек буде јачи од земље. Теби слава и хвала вавек. Амин. |
Брат светог Василија Великог. Био је најпре само презвитер, пошто беше жењен, а када му умре жена, блажена Теозва, изабраше га и посветише за епископа у Ниси. Одликовао се огромном светском ученошћу и духовним опитом. Учествовао на II васељенском сабору. Мисли се да је он саставио други део Символа Вере. Велики беседник, тумач Светог Писма, и богослов. Због свога пораза аријевци се беху нарочито на њега окомили као на свог страшног противника, те у време цара Валента, њиховог једномишљеника, успеше да збаце с епископске столице и отерају у изгнанство. Осам година проведе овај Свети Отац у изгнанству трпељиво сносећи све беде и сва понижења. Најзад сконча у дубокој старости концем IV века преселивши се у Царство Божје и оставши кроз све векове на земљи као велико светило цркве.
Подвижник мисирски. Четрнаест година трудио се и Богу молио само да победи гнев у себи. Достигао толико савршенство доброте да није био више свестан да постоји зло у свету. Особит зналац Светог Писма. Упокојио се прочетком V века.
Рођен у Риму, но као презвитер проживео до краја свој век у Цариграду, већим делом у време царовања Маркијана и Пулхерије. Наследивши велико богатство од родитеља, он га је нештедице истрошио на две сврхе: на зидање или обнављање храмова и на милостињу сиромасима. Сазидао је две нове цркве у Цариграду, знамените по својој лепоти и светињи: светој Анастасији и светој Ирини. Кад су га питали зашто тако много троши на цркве, он одговори: „Кад бих ја имао ћерку, и хтео је удати за некога племића, зар ја не бих потрошио много злата да је украсим као достојну невесту? А овде ја украшавам Цркву, невесту Христову“. Колико је, пак, овај дивни муж био издашан према црквама и сиромасима, толико је био тврд, и веома тврд, према самом себи, следујући савету апостолском: „Кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни“ (1. Тим 6, 8). Пише се о њему: „Сав би у Богу и Бог у њему, и представи се Богу испуњен годинама и добрим делима“, 471. године.
Овај угодник Божји роди се у време Јустина Млађег од побожних и богатих родитеља, Теодора и Евдокије. Пошто изучи световне науке, он се ожени, али му жена убрзо умре. Он се одмах са великим усрђем одаде духовној философији; из љубави према Богу напусти свет, и у подвижништву провођаше свој живот. А кад му би тридесет година, по Божјој вољи поставише га за епископа свете Цркве у Мелитини.
Свети Мученик Полиевкт
|
Свети Преподобни Евстратије
|
Свети Филип, Митрополит Московски
|
| (Житија Светих за данас) |
| Heapx и Полиевкт, војници Keсapa, Посташе војници Небескога Цара, Један крштен водом, други својом крви, Други првог мину и постаде први. O блажено нек је ово надметање И Христовом царству јуначко хитање! Полиевкт одбаци све чим земља мази, Све што као ветар долази, пролази, И за хитне муке купи царство трајно: Трговина ова испаде му сјајно: За бесмртан живот — нек се коси трава! За пролазне муке — непролазна слава! Помоли се за нас, o Христов воине, Да ниједна душа од нас не погине! |
РАСУЂИВАЊЕ |
|
| Православна Црква учећи људе савршеној љубави, учи их у исто време и савршеној послушности из које проистиче ред и благостројност међу вернима. Епископи дугују послушност Господу, свештеници епископима, верни једним и другим. О томе пише св. Игњатије: „Ви сте дужни повиновати се без сваког лицемерства: онај ко би обмануо свог видљивог епископа, насмејао би се над Невидљивим… Молим вас, старајте се све извршивати у једнодушности Божјој под председништвом епископа, који заузимају место Бога, и презвитера, који састављају сабор апостола… не мислећи да би ма шта било правилно, што ви чините сами, оделито.“ |
СОЗЕРЦАЊЕ |
|
| Да созерцавам све добродетељи у личности Господа Исуса Христа и то: 1. како је свака добродетељ у Њему потпуна и савршена као ни у коме другом у историји света, 2. како се све дивно допуњују, једна у другу залежући, и једна другу чинећи сјајнијом. |
БЕСЕДА |
|
| о бризи за спасење наших ближњих Нико да не гледа што је његово, него сваки да гледа што је другога (I Кор. 10, 28) То је начело светитеља Божјих, и сада и некада, од увек и довека. То је начело назидно и друштвено. На том начелу може се основати најсавршеније, најбогоугодније и најсрећније друштво људско. Спасоносно начело за сваки врсту тешкоћа, са којима се савремени људи боре, боре без победе и без наде. Света душа брине се о суседима својим, ближњим и даљним; брине се где ће бездомни преноћити, како ће се гладни нахранити, чиме ли наги оденути. Брине се и моли се Богу, да се суседи њени спасу; да срце своје испуне љубављу према Богу; да ум свој управе к Богу; да се неваљали врате с пута неваљалства; да се колебљиви у вери утврде; да се утврђени одрже; да упокојени виде лице Божје; да живи буду уписани у Књигу Живих у царству светлости. Но пазите, браћо, како исто тако од речи до речи може да гласи и начело ђаволско, разорно и недруштвено: нико да не гледа своје тело како да га очува у чистоти од греха, него свак да гледа туђе тело како да га оскврни и уништи. Нико да не гледа своју душу како да је спасе, него свак да гледа на туђу душу како да је оцрни, оклевета, осиромаши, упропасти. Нико да не гледа свој дом како да га сазида и обнови, него свак да гледа на дом туђи како да га спали и поруши. Нико да не гледа своје житнице како да их напуни, него свак да гледа туђе житнице како да их покраде и испразни. Видите лп. браћо. како ово начело може да буде начело добра и начело зла: мач оштар с обе стране; ангел или сатана. Погледајте како јеово начело, у сатанском духу и облику, данас узело маха на све стране! О Господе Душе Свети, који си ове свете речи пустио у свет кроз језик апостола Божјег, као светле зраке сунчане, да нас обасјају а не да нас сагоре, помози нам, да их испунимо у правом смислу небесном, на славу Бога Тројединога а на спасење душа наших. Теби слава и хвала вавек. Амин. |
Град Мелитина јерменска много је наквашена крвљу хришћанском као и сва земља Јерменска. Но прва крв за Христа у овоме граду беше крв светог Полиевкта, просута око 259. године у време царовања Валеријанова. Беху у том граду два пријатеља официра: Неарх и Полиевкт. Неарх крштен, Полиевкт некрштен. Када изађе заповест царева о гоњењу Хришћана, Неарх се припремаше за смрт но беше у великој тузи што није успео да свога друга Полиевкта преведе у праву веру. Када Полиевкт сазна узрок туге Неархове, он обећа прећи у веру. Сутрадан исприча он Неарху свој сан; јавио му се беше сам Господ у светлости, скинуо с њега старо одело и обукао га у ново, пресјајно, и поставио га у седло крилатоме коњу. Затим Полиевкт оде у град, исцепа цареву заповест о мучењу хришћана и полупа многе идолске кипове. Би мучен и на смрт осуђен. Кад је изведен на губилиште, угледа он Неарха у гомили света и радосно му викне: „Спасавај се, драги мој друже! Сети се завета љубави међу нама утврђенога!“ И Неарх свети доцније сконча као мученик за Христа у огњу. Празнични му је спомен 22. априла.
Рођен 11. фебруара 1507. године. Стојећи једном као младић у цркви чу где свештеник чита из Јеванђеља: „Нико не може два господара служити“, и уплаши се од тих речи као да се то искључиво њему говори и просвети се у исто време, па се удаљи у Соловецки манастир где се после дугог и тешког искушеништва замонаши. Поставши временом игуман, просија као сунце, и сва руска земља чу за њега. Зато га цар Иван Грозни доведе на упражњено место митрополита московског 1566. године. Но не могаше свети човек гледати равнодушно грозоте грознога цара, него га саветоваше и неустрашиво изобличаваше. Цар нађе лажне сведоке против Филипа, збаци овога и нареди те га обуку у просту одрпану монашку расу, па га затвори у Тверу. Скуратов, један повереник царев, дође у ћелију Филипову и удави га јастуком. Но ускоро злом смрћу свршише сви они који беху против Филипа. А после неколико година тело светитеља нађе се читаво, и неиструлело, и мирисно, и би пренето у Соловецки манастир.
Свети Преподобни Георгије Хозевит
|
Свети Мученици Јулијан и Василиса
|
Света Домника
|
Свети Григорије, Епископ Охридски
|
| (Житија Светих за данас) |
| Браком везани, Христом везанији. Савез духовни — савез је трајнији. У књигу Живих Дух иx yписа: „Братац Јулијан, сестра Василиса“. Све оставише, за Христом пођоше. И час кад куцну животе дадоше За љубав Божју, љубав трисунчану, Славу презреше. сву славу земљану; Љубављу к Богу себе прославише И пример диван наш оставише. Богатство цркви, и украс и дика: Крв чудотворна чудних мученика. |
РАСУЂИВАЊЕ |
|
| На једној плочи у цркви Свете Софије биле су урезане ове речи: „Умиј грехе своје а не само лице“. Ко год је улазио у ту славну цркву, читао је овај натпис и сећао се да хришћанска вера захтева од њега чистоту моралну: чистоту душе, срца и ума. Но како је у срцу усредсређен сав духовни човек, то је и Господ рекао: Блажени чисти сερдцεмъ. Сва спољашња чистота не помаже ништа у задобијању царства небеског. О кад бисмо ми улагали онолики труд око умивања себе од греха колико труда улажемо посведневно око умивања лица свога! У срцу би се нашем тада, ваистину, видео Бог као у огледалу. |
СОЗЕРЦАЊЕ |
|
| Да созерцавам три искушења којим сатана кушаше Господа Исуса и то: 1. сластољубље (искушење хлебом), 2. славољубље (уздизање изнад храма). 3. среброљубље (нуђење у посед васцелог света). |
БЕСЕДА |
|
| о потребној опрезности оних који мисле да су сигурни Који мисли да стоји нека се чува да не падне (I Кор. 10, 12) Апостол, који даје овакав савет, правасходно је познавао природу људску и сву немоћ њену. Дан за даном потврђује то искуство, да тек што се човек усправио из блата греховног, а већ поново гиба се и пада. Тек што се излечио од порока среброљубља, а већ пада у порок славољубља. Или, тек што је отворио руку да помогне бедна човека, а гордост га обара на другу страну. Или, тек што се мало привикао молитви, а он отвара широм уста своја да ружи оне који се још нису молитви привикли. Или, тек што је осетио да га Дух Божји руководи на пут спасења, а он се одмах намеће за учитеља васцелом свету, док, авај, тиме сасвим не отера Духа од себе. Када је Господ предсказивао ученицима да ће Га се сви они одрећи и разбећи, тада је Петар, самоуверен у постојанство своје, узвикнуо: Ако се и сви саблазне али ја нећу. Прозирући му само срце, и видећи га већ пала у самомњење и гордост, Господ му одговори: Ноћас док пијетао не запјш ме се одрећи! Па кад се овакав пад десио с апостолом, у непосредној близини Господа, како с има да се не деси? Зато, браћо, кад се дигнемо и повратимо он неког греха, и станемо усправно, треба то да приписујемо сили и милости Божјој а не себи; и треба да се добро обазиремо, и чувамо, и Богу молимо, да опет не паднемо, било на једну страну, било на другу, но да ходимо право путем Господњим. Господе свевидећи, помози нам да се усправимо Духом к Теби; и ад се усправимо, подржи нас, да више не падамо. Теби слава и хвала вавек. Амин. |
Подвизавао се у VII веку у обитељи Хозевитској, на путу из Јерусалима у Јерихон где се прво подвизавао преподобни Јован Хозевит.
У време цара Теодосија дошла као некрштена из Картагине у Цариград са још четири девојке незнабошке. Патријарх Макарије крсти их и благослови им да живе као инокиње. Света Домника преда се подвигу са великом ревношћу и у тој ревности није слабила до саме смрти у дубокој старости. Упокојила се у Господу око 474. године. Просветљена Духом Светим она је могла прозирати догађаје у будућности и молитвом чудеса творити.
Свети Мученици Јулијан и Василиса
|
Преподобни Георгије Хозевит
|
Света Домника
|
Свети Григорије, Епископ Охридски
|
| (Житија Светих за данас) |
| Браком везани, Христом везанији. Савез духовни — савез је трајнији. У књигу Живих Дух иx yписа: „Братац Јулијан, сестра Василиса“. Све оставише, за Христом пођоше. И час кад куцну животе дадоше За љубав Божју, љубав трисунчану, Славу презреше. сву славу земљану; Љубављу к Богу себе прославише И пример диван наш оставише. Богатство цркви, и украс и дика: Крв чудотворна чудних мученика. |
РАСУЂИВАЊЕ |
|
| На једној плочи у цркви Свете Софије биле су урезане ове речи: „Умиј грехе своје а не само лице“. Ко год је улазио у ту славну цркву, читао је овај натпис и сећао се да хришћанска вера захтева од њега чистоту моралну: чистоту душе, срца и ума. Но како је у срцу усредсређен сав духовни човек, то је и Господ рекао: Блажени чисти сερдцεмъ. Сва спољашња чистота не помаже ништа у задобијању царства небеског. О кад бисмо ми улагали онолики труд око умивања себе од греха колико труда улажемо посведневно око умивања лица свога! У срцу би се нашем тада, ваистину, видео Бог као у огледалу. |
СОЗЕРЦАЊЕ |
|
| Да созерцавам три искушења којим сатана кушаше Господа Исуса и то: 1. сластољубље (искушење хлебом), 2. славољубље (уздизање изнад храма). 3. среброљубље (нуђење у посед васцелог света). |
БЕСЕДА |
|
| о потребној опрезности оних који мисле да су сигурни Који мисли да стоји нека се чува да не падне (I Кор. 10, 12) Апостол, који даје овакав савет, правасходно је познавао природу људску и сву немоћ њену. Дан за даном потврђује то искуство, да тек што се човек усправио из блата греховног, а већ поново гиба се и пада. Тек што се излечио од порока среброљубља, а већ пада у порок славољубља. Или, тек што је отворио руку да помогне бедна човека, а гордост га обара на другу страну. Или, тек што се мало привикао молитви, а он отвара широм уста своја да ружи оне који се још нису молитви привикли. Или, тек што је осетио да га Дух Божји руководи на пут спасења, а он се одмах намеће за учитеља васцелом свету, док, авај, тиме сасвим не отера Духа од себе. Када је Господ предсказивао ученицима да ће Га се сви они одрећи и разбећи, тада је Петар, самоуверен у постојанство своје, узвикнуо: Ако се и сви саблазне али ја нећу. Прозирући му само срце, и видећи га већ пала у самомњење и гордост, Господ му одговори: Ноћас док пијетао не запјш ме се одрећи! Па кад се овакав пад десио с апостолом, у непосредној близини Господа, како с има да се не деси? Зато, браћо, кад се дигнемо и повратимо он неког греха, и станемо усправно, треба то да приписујемо сили и милости Божјој а не себи; и треба да се добро обазиремо, и чувамо, и Богу молимо, да опет не паднемо, било на једну страну, било на другу, но да ходимо право путем Господњим. Господе свевидећи, помози нам да се усправимо Духом к Теби; и ад се усправимо, подржи нас, да више не падамо. Теби слава и хвала вавек. Амин. |
+++ Сабор Светог Јована Крститеља – Јовањдан
Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом. За овај дан везује је још и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука пожелео је да пренесе тело Јованово из Севастије, где је велики пророк и посечен био од Ирода, у Антиохију, своје родно место. Но успео је само да добије и пренесе једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је и нестала у време Турака. Свети Јован прославља се неколико пута у години, но највише свечара има овога дана, 7. јануара. Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком. Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао. За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну (в. датуме у години: 24. фебруар 25. мај 24. јун 29. август |
Свети Мученик Атанасије
|
| (Житија Светих за данас) |
| Тридесет година поста и молчања! To ни горске звери не могу поднети. Лав глад своју блажи музиком рикања. И дрво зашуми кад ветар налети, A ти не зашуми, нит рикну, нит јекну. Пустињом ни плач ти ни песма одјекну! Човек ли си, реци? Како ти је име? Да л’ ћеш икад хтети проговорит’ c киме? — „Глас, глас, глас, ја сам глас, a Он Реч Божја, Послат сам да вичем деци Израиља: Покајте се, људи, ево Он долази, Добар плод творите свак по својој снази. Ево, ево иде, o чудо чудеса, Усред воде скривен огањ са небеса! Ево јагње Божје сред вукова ходи; Вукови, перите ћуд вучју у води! Тридесет година молчања и поста, Шта од твога тела сем гласа преоста? Твоје сухо тело, сенка гласа твога, Што вест једну гласа: ево к нама Бога! Твоје сухо тело, трску, Ирод скpши. Ho глас оде, оде, — нико да г’ угуши. Чиј’ је глас то? од ког векови трепере? Лава гладног? не, не — човека од вере. |
РАСУЂИВАЊЕ |
|
| „Човек није нешто видљиво“, рекао је св. Василије Велики. Као што кућа личи на кућу тако спољашњи човек на спољашњег човека. Но кући се одаје част према ономе ко станује у њој, тако и човеку према духу који станује у њему. И телесном виду јасно је да кућа није домаћин но само кућа у којој станује домаћин; али само духовном виду јасно је да тело није човек но само кућа у којој станује човек. |
СОЗЕРЦАЊЕ |
|
| Да созерцавам одлазак Господа на гору искушења и то: 1. како се Он после крштења одмах упућује на пост и молитву, 2. како крштеном човеку ђаво прави сплетке нарочито у време поста и молитве, 3. како Он кротко као јагње но одлучно као господар одби сва искушења ђаволска. |
БЕСЕДА |
|
| о покорности вољи Божјој Нека буде воља твоја и на земљи као на небу (Мат. 6, 10) Благо Јовану Крститељу, јер испуни Јеванђеље пре Јеванђеља! Отишавши у пустињу, он се предао беше потпуно вољи Божјој, и телом и душом. И воља Божја вршила се и на земљи његовог тела као и на небу његове душе. Ни глад. ни звер не повреди му тело у пустињи кроз многе године, нити му душу повреди очајање због самоће, нити гордост због небесних виђења. Он не потражи од људи ни хлеба ни знања. Све му Бог даде што му беше од потребе, јер се беше потпуно предао вољи Божјој. Нити он управљаше своје кораке у пустињу ни из пустиње. Невидљива крма свише крманила је животом његовим. Јер када требаше да изађе из пустиње и пође у сусрет Господу, вели се: „бысть глаголъ Божїи Іоаннγ“ (Лк. 3, 2). Као невини младенац тако просто прича Јован своје општење са силама небеским: и ја га не знадох (тј. Христа); него онај који ме посла да крстим водом, он ми рече: на кога видиш да силази Дух и стоји на њему, то је онај који ће крстити Духом светијем. И ја видјех и засвједочих да је овај син Божји (Јов. 1, 33—34). Како нежно и просто говори он о небеским предметима! А како је страшан, као лав, кад говори против неправде људи, против Ирода и Иродијаде! Јагње и лав у њему живе заједно. Њему је небо блиско као детету мајка. И воља Божја њему је тако приступачна и јасна као и ангелима на небу. Господе премудри, управи према Твојој вољи живот и нас грешних у пустињи овог живота као што си управио живот св. Јована Крститеља. Теби слава и хвала вавек. Амин. |
Овај мученик Христов беше прост и сиромашан човек, али богат вером и мудар Духом Божјим. Једном нехотично ступи у препирку о вери с неким Турчином. Турчин беше школован и вешт на речи, но Атанасије се труђаше свим силама да истакне и утврди истинитост и преимућство хришћанске вере над мухамеданском. У том се растану. Другог дана Атанасије би позван пред суд. Овај Турчин стајаше ту као његов тужитељ. Када судија позва Атанасија да се одрекне вере Христове и потурчи, као што је тобож и изјавио пред својим сапутником дан раније, узвикну Атанасије: „Пре ћу примити хиљаду смрти него што ћу се одрећи вере Христове!“ Зато би на смрт осуђен и обезглављен 1700. године у Смирни. Тело му је сахрањено у цркви свете Параскеве у истом граду.
††† Богојављење
Када Господ Исус беше навршио тридесет година од Свог телесног рођења, Он отпоче Свој учитељски и спаситељски посао. И сам, почетак почетка ознаменова крштењем на Јордану. Свети Кирил Јерусалимски вели: „Почетак света вода, почетак Јеванђеља Јордан“. При крштењу Господа у води објавила се свету она тајна која се у Старом Завету наговештавала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, тј. тајна божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје сведочанство о Сину. Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдео је над водом. А када Јован Крститељ засведочи и рече о Христу: „Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета“ (Јн 1, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења. Наиме: Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе (излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења. Празник Богојављења (Теофанија, грчки) просвећује показујући нам Бога као Тројицу једнобитну и неразделну. То је једно. И друго: јер се свак од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога. |
| (Житија Светих за данас) |
| O Господе свети, свети у стварању, Све што Речју ствараш, Духом освештаваш. O Господе крепки, крепки у страдању, За свет у смрт ходиш, за свет васкрсаваш. Господе бесмртни, певамо Ти у глас: Оче, Сине, Душе — Боже, помилуј нас! Оче што се јави гласом над Јорданом, Душе што ко голуб млечни летијаше, Син што се крсти пророком Јованом, Три зрака светлости, једна светлост сјаше, Тројице јављена, певамо Ти у глас: Оче, Сине, Душе — Боже, помилуј нас! |
РАСУЂИВАЊЕ |
|
| Некад су басне јеретичке досађивале Цркви Божјој, а сада јој досађују басне богоодступничке. Истрајношћу у вери, приљежном молитвом, исповедништвом па чак и мучеништвом побеђена је она досада. Само тим начинима биће побеђена и ова нова досада. И Црква Божја, сасуд Истине божанске, на крају ће тријумфовати, јер ће врагу на крају нестати оружја (Пс. 9, 7). Блажени Климент Александријски рекао је о јеретицима који напустише цркву: „Онај ко је пао у јерес, путује кроз суху пустињу, напуштајући јединога истинога Бога; одвојен од Бога он тражи безводну воду, скупља рукама бесплодност, улази у ненасељену и жедну земљу.“ То исто се данас може рећи о многим научним хипотетичарима и теоретичарима који се руководе маштом својом а не истином Божјом. |
СОЗЕРЦАЊЕ |
|
| Да созерцавам догађај крштења Господа и то: 1. Његов скромни долазак на Јордан, непознат свима осим Јовану, 2. Његово погружење у воду; лепршање голуба над Њим и глас с висине. |
БЕСЕДА |
|
| о тајанственом божанском Тројству Јер је троје што свједочи на небу: Отац, Ријеч и Свети Дух; и ово је троје једно. И троје је што свједочи на земљи: дух, и вода, и крв; и троје је заједно. (I Јов. 5, 7—8) Кад читамо Свето Писмо треба будно да мотримо на сваку реч. Брзом читаоцу, нпр., неће пасти у очи разлика коју Јеванђелист повлачи између небеског тројства и земаљског тројства. За небеско тројство он каже: и ово је троје једно, а за земаљско: и троје је заједно. Огромна је разлика између бити једно и бити заједно. Отац, Син и Дух Свети су једно, док су дух и вода и крв само заједно, а не једно. Јер и непријатељи могу бити заједно али не и једно. Сви су људи на земљи заједно али нису једно. Вода и крв чине тело, а дух је дух. Тијело пак жели против духа а дух против тијела (Гал. 5, 17); нису, дакле, једно, али су пак заједно. И кад човек умре, заједница се кида и престаје: крв и вода иду на једну страну, а дух на другу. Дочим је божанско тројство на небесима не само заједно него и једно. Но има једно тројство у унутрашњем небу човековом, које треба да буде не заједница него јединство, да би човек блажен био и овога и онога света. То је јединство ума, срца и воље. Докле је ово троје само у заједници, дотле је човек у рату и са самим собом и са небеским Тројством. Када пак ово троје постане једно, тако да ниједно не влада и ниједно не робује, онда човек бива испуњен једним миром који превазилази сваки ум (Фил. 4, 7), сваку реч, свако објашњење, сваки страх и сваку жалост. Тада мало небо у човеку почиње личити на велико небо Божје, и образ и подобије Божје бива тада јасно у човеку. Господе троједини, помози нам личити бар на оне који личе на Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин. |
Свети Свештеномученик Теопемт и Теона – Крстовдан
|
Свети Пророк Михеј I
|
Света Преподобна Синклитикија
|
Света Преподобна Аполинарија
|
| (Житија Светих за данас) |
| Због Бога и душе невине девице Постадоше Христу верне следбенице. Насладе и раскош и смех оставише Ангелскоме свету душе узвисише; У телима слабим луче запаљене, Духом Светим душе дивно осветљене Вековима светле и пут указују, C ангелима светим на небу ликују. Аполинарија и Сиклитикија, У срцима вашим Дух Свети засија, Он вас и утврди, Он вас веде, учи, Он вас уневести и Христу обручи, Молите се за нас, чудне испоснице, Јунакиње храбре, бесмртне девице. |
РАСУЂИВАЊЕ |
|
| Плод, плод, и само плод тражи Господ од сваког живог дрвета што се човек зове. Добар плод је богољубиво срце, а зао плод је самољубиво срце. Све остало што човек има и ужива, као: положај, власт, част, здравље, новац, ученост — све је то само лишће на дрвету. „Свако дрво које не рађа добра рода, сијече се и у огањ баца“ (Мат. 3, 10). Чак и нехришћански народи ценили су добра дела више него лепе речи. Кудикамо више то мора бити правило за следбенике Христове. На једном сабору Атињана, на коме беху и изасланици шпартански, неки старац хођаше од клупе до клупе тражећи места да седне. Атињани му се подсмеваху и места му не уступаху. Када старац приђе Шпартанцима, сви скочише на ноге и понудише му место. Видећи то Атињани похвалише Шпартанце красноречивим похвалама. На то им Шпартанци одговорише: „Атињани знају шта је добро, но не творе добро.“ Ко твори добро, тај личи на дрво које доноси добар плод домаћину своме. А извор добра у човеку јесте добро, богољубиво срце. |
СОЗЕРЦАЊЕ |
|
| Да созерцавам савршенство првога човека, Адама и то: 1. његову близину Богу, 2. његову силу, мудрост и красоту од Бога, 3. драговољно покоравање целе природе власти безгрешног Адама. |
БЕСЕДА |
|
| о немоћи нашој без Христа Господа Без мене не можете чинити ништа (Јов. 15, 5) Господ наш није имао обичај да говори преувеличано. Ничије речи у свету нису одмереније од Његових. Па кад Он каже, да ми без Њега не можемо чинити ништа, онда то тако треба буквално разумети и примити. Он говори овде о добру а не о злу; никакво добро ми не можемо чинити без Христа, мимо Христа и насупрот Христа. Он је власник, давалац и надахнитељ свеколиког добра. Никакво добро ие стоји ван Њега, као што никакво зло нс стоји у Њсму. Ја сам чокот, а ви лозе, рекао је Он. Шта могу лозе без чокота? Могу ли расти и плод донети? Ништа, осим постати горивом. Може човек мислити колико хоће, но не може никада замислити једно истинско добро које није у Христу, и које не истиче из Христа. Ако неко рекне, да он чини добра и човечна дела мимо Христа, знајте, да су та његова дела кварна у језгру и разједена, било од сујете, било од скривеног себичлука. Јер човек без Христа исто је што и лоза без чокота. То нам је сам Он казао. Чокот је скривен и не види се, а лоза се види. Ипак и грожђе на лози и сама лоза зависе од чокота. Чокот свеколиког добра расте из срца Бога Оца и налева се слашћу Духа Светога. Господе Боже Троједини, помилуј нас и спаси! Теби слава и хвала вавек. Амин. |
Сабор Светих Седамдесет Апостола
|
Свети Евстатије I, Архиепископ Српски
|
Евнух царице Кандакије
|
Свети Преподобномученик Онуфрије Хиландарац
|
| (Житија Светих за данас) |
| O витези крста, синови светлости, Ви још нисте прошли, децо будућности, Јер ви нисте мртви, ка’ што Христос није, Но живи животом што никад не гније. Венцедавац Господ увенча вас красно Што му име свето објависте гласно Пред цари и књази, пред страшни џелати. Ви служисте Богу — свет вам муком плати. Ходисте за Христом, o Христове пчеле! Свет налисте медом, напунисте зделе! Ублажисте душе, умиристе страсти, Христовим мирисом земљу окадисте, Co и светлост свету и тамјан му бисте. Седамдесет друга, сви c љубављу истом, Ко гране са стаблом сви сљубљени c Христом; Седамдесет звезда око Сунца — Христа, И ангели ту су, н Дева Пречиста, Ту сласт несказана, радост невиђена, Победника славних пролазног времена. Апостоли свети, слава вам и хвала, Из ваше је крви правда процветала. |
РАСУЂИВАЊЕ |
|
| Бог слуша молитве праведника. То се јасно види из живота Мојсеја и Илије и осталих старозаветних праведника и пророка. као и из живота апостола и светитеља. Када се св. Геновева као калуђерица подвизавала у Паризу, догоди се да Атила са својим дивљим Хунима опколи Париз. Страх и ужас обузме све житеље Париза који су свакога часа очекивали заузеће града од непријатеља. Тада св. Геновева позове народ да пости и Богу се моли па ће се несрећа отклонити. Мноштво људи и жена одазову се позиву ове светитељке и почну постити и молити се. Сама пак Геновева највише је постила и најусрдније се Богу молила. После кратког времена непријатељ се окрене од Париза, без икаквих видљивих узрока, и оде на другу страну. Оно што не може учинити мач многих грешника, може молитва једног праведника. |
СОЗЕРЦАЊЕ |
|
| Да созерцавам богатство Божје силе, мудрости и љубави и то: 1. богатство те силе, мудрости и љубави, показане у створеној природи, 2. богатство те силе, мудрости и љубави, откривене свету кроз Господа Исуса Христа. |
БЕСЕДА |
|
| о грађанима онога света Од свијета нијесу, као ни ја што нијесам од свијета (Јов. 17. 16) Христос Господ није од овога света него само у оделу овога света. То је војвода, преобучен у одело сужња, да спасе сужње, заробљене грехом, материјом и сатаном. Па какав је војвода, такви су и војници његови. И оии по духу нису од овога света: нису сужњи но слободни, нису робови но господари, нису трулежни но бесмртни, нису пропали но спасени. Такви су сви они које Христос регрутова и који, окусивши бесмртни живот, драговољно се одрекоше света и присташе уз Њега, и осташе му верни до краја живота на земљи. Рекао је Авва Мојсеј: „Нико не може ступити у војску Христову, ако не буде сав као огањ, и не презре почасти и покој, и ако не одсече све жеље телесне, и не ушчува све заповести Божје.“ Регрутован би и Јуда, но он отпаде и заволе тамницу више него царски двор, и ропство више него слободу, и трулеж више него бесмрће, и пропаст више него спасење. Но остали апостолски регрути велики и мали осташе му верни до краја, и извојеваше победу, која их прослави на земљи међу људима и на небу међу ангелима. Зато се славе и благосиљају и на земљи и на небу. Сви који се светом прославише, са светом и пропадоше, а који се Христом прославише, Христом се и спасоше. Слава света је смрт, а слава Христова је живот, живот вечни и никад умрли. Господе бесмртни, иако смо и ми од света по телу и греху, регрутуј нас у Твоју војску, која није од света по духу, по сили, по мудрости и љубави. Да и ми кад умремо свету, живимо у бесмртном царству Твоме, с ангелима, апостолима и светитељима. Због љубави и молитава светих апостола Твојих. Теби слава и хвала вавек. Амин. |
Осим дванаест великих апостола, Господ је изабрао још и седамдесет других, малих апостола, и послао их на проповед Јеванђеља, „И посла их два по два пред лицем својим у сваки град и мјесто куда намјераваше сам ићи… Идите; ево ја вас шаљем као јагањце међу вукове“(Лк 10, 1 и 5). Но као што је један од Дванаесторице, Јуда, отпао од Господа, тако су неки од ових Седамдесет одустали Господа не с намером издајства, него по немоћи људској и маловерности (Јн 6, 66). И као што је Јудино место било попуњено другим апостолом, тако су и места ових била попуњена другим изабраницима. Ови апостоли трудили су се на истом послу као и дванаест великих апостола, били су помоћници Дванаесторици у ширењу и утврђивању Цркве Божје у свету. Многе муке и пакости претрпели су они од људи и демона, но њихова тврда вера и жарка љубав према васкрслом Господу учинила их је победиоцима света и наследницима царства небескога.
Рођен у Будимљанској жупи од родитеља богобојажљивих. Као младић замонашио се у Зети, па је прешао на виши подвиг у Хиландар. Временом постане игуманом хиландарским. И као игуман буде изабран за епископа зетског, а после извесног времена и за архиепископа српског. Био је муж високо добродетељан и управљао је стадом Христовим с ревношћу и љубављу. Упокојио се мирно 1279. године у старости, узвикнувши пред смрт: „У руке твоје Господе предајем дух мој“. Мошти му почивају под спудом у храму Пећке патријаршије.
Свети Пророк Малахија
|
Свети мученик Гордије
|
Света Геновева
|
| (Житија Светих за данас) |
| Малахија јавља што му ангел збори: — Дан, дан, o дан иде! дан што ко пећ гори. Ко he га поднети? ко се одржати? Ко са својом правдом пред Судију стати? Сви безбожни 6ићe ко суха стрњика. Храна гладном огњу. Плач, уздах и цика! Прелива се огањ. и ко река тече, Шта ту може језик грешника да рече? Свештеници моји, беславници моји, Што вам језик славу Господњу не поји? Презрени постасте код народа свуда, Јер суд мој презресте, и закон, и чуда. J a Господ говорим, Господ над војскама, O да тешка суда мрским врачарама! Кад огањ појури, дим, и страшна хука, Тад Господња више не милује рука. Покајте се људи, док још има дана, Вратите се к мени, па ћу и ja к вама. Ја Господ гoвоpиm, Господ над војскама: Вратите се к мена, na ћy и ja к вама. Малахија јавља што му ангел збори: Дан, дан, o дан иде! дан што ко пећ гори! |
РАСУЂИВАЊЕ |
|
| Понижење и пропаст попушта Бог на охола човека, када овај мисли да је његова сила за навек осигурана. Када зли римски епарх Тарквиније посече блаженог Тимотија, призва он светога Силвестра и запрети му смрћу ако му не прокаже заоставштину Тимотијеву и ако још уз то одмах не принесе жртву идолима. Без страха и трепета одговори му прозорљиви светац јеванђелским речима: безумни ове ноћи узећу душу твоју од тебе, а оно што се хвалиш да ћеш нанети мени (тј. смрт), десиће се теби. Охоли епарх окова Силвестра у окове и врже га у тамницу с намером да га ускоро погуби. Учинивши то он седе да руча. Но рибља кост застаде му у грлу. Од подне до поноћи мучише се лекари да му живот спасу, али све узалуд. У поноћи Тарквиније испусти своју охолу душу у највећим мукама. И тако се обистини пророчанство св. Силвестера, а и реч библијска: охолост долази пред погибао (Приче Сол. 16, 18). |
СОЗЕРЦАЊЕ |
|
| Да созерцавам ангела хранитеља и то: 1. како ми он стоји с десне стране подржавајући ме све док ја не оставим закон Божји, 2. како сам га ја много пута увредио и од себе одагнао, грешећи се о закон Божје. |
БЕСЕДА |
|
| о томе како се срцем задобија Царство Божје а не језиком Неће сваки који ми говори: Господе! Господе; ући у царство небеско (Мат. 7, 21) Језиком се, браћо, не осваја царство Божје него срцем. Срце је ризница онога блага којим се царство купује, срце а не језик. Ако је ризница пуна блага Божјега, то јест јаке вере, добре наде, светле љубави и добрих дела, онда је и весник тога блага, језик, веран и мио; ако ли је ризница празна од свега тога блага, онда је и весник њен лажан и дрзак. Какво срце, онакве и речи. Какво срце, онаква и дела. Све, све зависи од срца. Притворство је немоћно и пред људима, још немоћније пред Богом. Ако сам ја отац, говори Господ кроз пророка Малахију, ако сам ја отац, где је чест моја? И ако сам господар, где је страх мој? То јест: чујем да ме зовете оцем, али не видим да ме чествујете срцем. Чујем да ме зовете господарем, али не видим страха према мени у срцима вашим. Наша молитва: Господе! Господе! красна је и корисна само онда када извире из молитвеног срца. Сам је Господ наредио да се молимо непрестано, али не само језиком, да би нас људи чули, него затворени у клијет срца, да би нас Господ чуо и видео. Господе величанствени и дивни, избави нас од лицемерства и улиј страх Твој у срца наша, да би срце наше стајало непрестано усправно на молитви пред Тобом. Теби слава и хвала вавек. Амин. |
Последњи од пророка по времену. Родио се после повратка Јевреја из ропства вавилонског. Био је лицем необично леп. По предању, народ га је називао ангелом, можда због његове спољашње лепоте или због душевне чистоте, или пак због дружбе с ангелом Божјим. Често је говорио с ангелом лицем у лице. Када се то дешавало, и други су неки чули глас ангелски, али се нису удостојили да виде лице ангелско. Оно што му је ангел јављао, млади пророк је и прорицао. Викао је на неблагодарни Израиљ и на безаконе свештенике. На петсто година пре Христа прорекао је јасно појаву и службу Јована Крститеља. Но, у главном, он је пророк дана Страшнога Суда. Представио се Богу у младости и после њега није више било пророка у Израиљу до Јована Крститеља.
Рођен у Кесарији Кападокијској. Био је официр у римској војсци у време цара Ликинија. Но када наста страшно гоњење хришћана, он напусти војску и свој чин и удаљи се у пустињу Синајску. Усамљен на планини Хориву, Гордије провођаше време у молитви и размишљању о тајнама неба и земље. Нарочито, пак, размишљаше о сујети и ништавности свега онога око чега се људи толико муче и боре на Земљи, па најзад пожели да умре и пресели се у живот непролазни и нетрулежни. С том жељом он сиђе у град у време неких незнабожачких трка и игара. Пријави се градоначелнику као хришћанин. Узалуд га овај одвраћаше од вере, с ласкама и претњама. Гордије оста непоколебљив и тврд као дијамант и говораше: „Није ли очито безумље куповати овим кратковременим животом вечну муку и погибао душевну?“ На смрт осуђен, он радосно хиташе губилишту и успут говораше џелатима о дивној и слаткој науци Христовој. И с именом Исусовим на уснама он предаде своје младо тело мачу а праведну душу Богу 320. године.
Заштитница града Париза. Постом, молитвом и милостињом удостојила се Царства Божијег и упокојила се 3. јануара 512. године у 89. години свога живота.
Православни Свет 